„Nisam ispričao ni polovinu od onoga što sam video.“ Ovo su, navodno, bile reči Marka Pola kad mu je, na samrti, sveštenik tražio da prizna da je izmislio celo svoje putovanje na Istok. I nema sumnje da je, makar u jednom delu ove tvrdnje, Marko Polo bio iskren. Jer, u stvari, on i jeste pričao o svojim doživljajima na Istoku, ali ih nije svojom rukom zabeležio. Priču Marka Pola zabeležio je Rustikelo iz Pize (u nekim izvornicima Rustičano ili Rustiđelo). O njemu malo toga znamo. Ono što znamo jeste da je bio iz Pize, dakle Toskanac, da su ga Đenovljani, verovatno, zarobili posle bitke kod ostrva Melorije, i da je 1298. godine bačen u tamnicu, gde je upoznao Marka Pola, koga su Đenovljani, opet, zarobili posle bitke na Korčuli, kad su septembra 1298. godine razbili mletačku flotu. Pre toga, Rustikelo je sastavio Romansu o kralju Arturu, na francuskom, za šta mu je kao izvornik poslužila izvesna knjiga u posedu Edvarda I od Engleske. Kako je do nje došao ostaje izvesna misterija, premda se zna da je ovaj kralj, oko 1270. godine, prolazio kroz Italiju, odlazeći u Svetu zemlju, u Osmi krstaški rat. Rustikelova kompilacija o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola bila je veoma popularna čitav naredni vek. Tako je Rustikelo iz Pize, kao stvarnog koautora, to jest sastavljača povesti Marka Pola, otkrio Luiđi Foskolo Benedeto, u svom izdanju iz 1928. godine. Ovaj spretni Italijan iz Toskane verovatno je zabeležio priču Marka Pola, dok su zajedno čamili u đenovskoj tamnici 1298. na 1299. godinu, po svemu sudeći na jeziku koji bismo mogli da odredimo kao francusko-italijansku mešavinu.

Izvorni rukopis ili kodeks na kojem je zabeležena priča o putovanjima Marka Pola nije sačuvan. Ako je i sačuvan, u ovom času nije nam dostupan. Možda smemo da se osmelimo na pretpostavku da ćemo jednog dana imati sreće da dopremo do njega, baš kao što smo imali sreće s rukopisima Leonarda da Vinčija koji su jedan za drugim iskrsavali na svetlost dana u bibliotekama i arhivama. Za to nam daje pravo i jedan rukopis na latinskom, pronađen 1938. godine u Toledu, u crkvenoj biblioteci, koji je, premda po obimu za oko polovinu nadmašuje druge verzije teksta, poslužio za dva savremena prevoda na engleski jezik. Ako i pronađemo izvorni rukopis, pitanje je pod kojim naslovom ćemo ga pronaći. U francuskim izvornicima – danas znamo da su oni najstariji – stoji Knjige o čudima sveta (Livres des merveilles du monde) ili Opis sveta (Divisament dou monde). U italijanskim, često se javlja pod naslovom Milion (Il Milione, od imena Emilione koje je Polova porodica izabrala kako bi se razlikovala od drugih porodica Polo, kojih je u Veneciji u ono vreme bilo izuzetno mnogo) ili Oriente Poliano. U savremenim prevodima, uglavnom nailazimo na oblik Putovanja Marka Pola.

Jezik na kojem je delo prvobitno sastavljeno dugo je bio predmet spora. Najprirodnija pretpostavka bila bi da se radi o izvesnom dijalektu italijanskog, razume se, zbog italijanskog porekla autora. Međutim, na izvesno iznenađenje, smatra se da je izvornik bio na francuskom. Do toga je prvi stigao grof Boni koji je 1827. godine u Firenci, kao urednik Akademije dela Kruska, objavio dve italijanske verzije teksta, od kojih za stariju od te dve iznosi da vrvi od dokaza da je tekst preveden s francuskog. Tvrdnju grofa Bonija preuzeli su i drugi istraživači. Tri godine pre toga, 1824, francusko Geografsko društvo objavilo je izdanje dva rukopisa iz Kraljevske biblioteke. Prvi je bio na primitivnom i osobenom francuskom – gotovo nečitljivom i nerazumljivom bez pomoći vanredno dobrih rečnika – bez ikakvog obaziranja na gramatiku i pravopis. Rukopis predstavlja tako nemaran prepis da su ista imena retko kad istovetno ispisana, a ponekad se javljaju tri verzije istog naziva u jednom poglavlju. Upravo ove zamerke na stil, gramatiku i pravopis, kao i očigledno kolokvijalan način izlaganja, ponavljanje gotovo istovetnih rečenica, pa i brbljiv jezik, ukazuju na to da je nemoguće da su ovakve nemarnosti proizvod naknadnog ubacivanja i da su to sve dokazi da se radi o prvobitnom stanju rukopisa ili njemu bliskog prepisa. Filološkim ispitivanjima utvrđeno je da su odlike teksta takve prirode da bi neminovno nestale prilikom prevođenja ili redakture, jer u ono vreme, ovakvim jezikom, u književne svrhe, služili su se i autori koji nisu bili Francuzi, pored ostalih i Rustikelo, koji je zabeležio priču. U istom izdanju objavljen je i rukopis na latinskom. On je mnogo obimniji od Pipinove verzije (o kojoj će nešto dalje biti reči), pa i bilo koje druge verzije na latinskom; umnogome se poklapa s rukopisom na starofrancuskom, premda je očigledno da nije toliko star. Ima nekoliko dodatnih poglavlja, opremljen je prologom, što je nesumnjivo obeležje ranog prepisa. Treba reći da je bolje organizovan po knjigama i poglavljima, i da je očišćen od ponavljanja i preopširnosti. Konačno, izdanje Luiđija Foskola Benedeta (Luigi Foscolo Benedetto), Marco Polo, Il Milione, pod okriljem Nacionalnog geografskog odbora Italije, objavljeno u Firenci 1928. godine, donosi tekst čiju građu čini oko sto četrdeset rukopisnih izvora. Za Benedeta, najstariji sačuvani rukopis na starofrancuskom, premda u dobroj meri začinjen italijanskim, predstavlja osnovu izvornog teksta. Do ovog teksta, koji on označava sa „F“, stigao je poređenjem s latinskim rukopisom iz Milana (čuva se u Ambrozijevoj biblioteci) i Ramuzijevim izdanjem. [Giovanni Battista Ramusio, italijanski geograf čije je izdanje Polovog dela objavljeno u 1559, u putopisnoj kolekciji poznatoj pod nazivom Plovidbe i putovanja (Navigationi et viaggi).] Stoga se s pravom smatra da Benedetov prevod iz 1932. godine predstavlja osnovu mnogih savremenih prevoda. U svakom slučaju, on je i nama poslužio kao izvornik za ovaj prevod u vašim rukama.

Danas je poznato oko sto pedeset rukopisa teksta koje se umnogome razilaze. U poređenju s rukopisima Danteove Božanstvene komedije, kojih ima oko pet stotina, ovaj broj i nije tako veliki, ali ako se uporedi s brojem rukopisa putnika iz autorovog vremena, onda je svakako impozantan. Sve te rukopise istraživači danas svrstavaju u četiri klase.

Prvu klasu čine samo dva rukopisa koja se nalaze u pomenutom izdanju Francuskog geografskog društva iz 1824. godine.

Drugu klasu čini nekoliko značajnih rukopisa na čistom francuskom, od kojih su oni najbolji poslužili kao osnova za izdanje Žan-Pjera Gijoma Potjea iz 1865. Tekst je, u odnosu na sirov izvornik, pročišćen i prerađen, premda mu nedostaje potvrda o vernosti, ne računajući izvesne opšte smernice koje je postavio lično Marko Polo, što je pretpostavka do koje se stiglo na osnovu ispisa na jednom od rukopisa iz kojeg se vidi da je autor lično, u Veneciji 1306. godine, poklonio prepis izvesnom uglednom Francuzu Tebo od Sepoe.

Treća klasa rukopisa potiče od verzije na latinskom jeziku, koju je, za Polovog života, izradio Frančesko Pipino. Kao monah iz reda propovednika, on je prevod na latinski uradio po želji svojih pretpostavljenih. Izgleda da je posao okončao 1320, dok je autor još bio živ, stoga ova verzija može da se smatra najranijom s pouzdanim datovanjem, premda bez ikakvog nagoveštaja da autor o tome ima ikakvih saznanja. Iako se deklariše kao prevod, ovde su skraćivanje i prepričavanje otišli još dalje nego u drugoj klasi rukopisa. Neki od rukopisa iz ove klase nemaju nikakav kolofon, i to ne samo u izdanjima pre pronalaska štampe pokretnim slovima nego i kasnije. Tako se latinska verzija, koju su 1532. godine Simon Grinej i Johan Hutih objavili u Bazelu, po jeziku razlikuje od Pipinove, a ipak jasno ukazuje na zajednički izvor. U tom izdanju došlo je do čudesnih obrta u imenima gradova i provincija. U stvari, u čitavom nizu novih verzija došlo je do ponovnog prevođenja na latinski sa neke od Pipinovih verzija, ili više njih. Očigledno je da je svako unosio izmene po sopstvenom nahođenju, pa se tekst ovih izdanja računa u kao prilično bezvredan, premda svakako spada u istoriju objavljivanja dela Marka Pola. Ovome treba dodati da su francuska izdanja objavljena sredinom šesnaestog veka u stvari prevodi bazelskog izdanja na latinskom. Tako se krug prevođenja zatvorio – od francuskog, italijanskog, Pipinovog latinskog, Grinejevog latinskog, ponovo do francuskog.

Četvrta klasa izdanja uveliko se razvila od prethodno navedenih, premda istorija i prava priroda njihovog objavljivanja nastavljaju da žive u mraku. Glavni predstavnik ove klase je verzija na italijanskom koju je pripremio i uredio Đovani Batista Ramuzio. Objavljena je u Veneciji 1559, dve godine posle Ramuzijeve smrti, i to kao deo drugog toma njegovih Plovidbi i putovanja. Pored zanimljivog uvodnog razmatranja, ovo izdanje donosi mnoštvo neobičnosti. Iz različitih delova teksta vidi se kako je Ramuzio smatrao da je imao izvesne koristi od Pipinovog izdanja na latinskom. Međutim, ono što je najupadljivije jeste to što nedostaju brojna poglavlja kojih ima u tekstu na francuskom i drugim ranim izdanjima, Ramuzijevo izdanje donosi sijaset opširnih pasusa i poglavlja kojih nema ni u jednoj drugoj redakciji, bilo rukopisnoj, bilo štampanoj. Prava je zagonetka kako je Ramuzio došao do tolikog dodatnog materijala. Nema sumnje da su ova „naknadna sećanja“ Marka Pola, u Ramuzijevom izdanju, proizvod mešavine prevođenja, ponovnog prevođenja i uredničkih zabluda, ali ne treba ni odbacivati mogućnost da ovaj dodatni materijal zaista postoji. Ramuzio se hvalisao kako je pregledao mnoge rane rukopise, ali se, po sopstvenim rečima, oslanjao samo na izdanje na jeziku „čudesne starosti“, za koje je samom sebi laskao da je bio prepis onog koje je Marko ispisao sopstvenom rukom. Pored toga, mnoga imena i toponimi u Ramuzijevom izdanju dobili su nove oblike. Čak i kad bi se to pripisalo omaškama u prepisivanju ova verzija se, po književnom stilu i obimu, upadljivo razlikuje od svih drugih verzija teksta, a interpolacije nas odvlače još dalje od izvornika. Nema pomena o Rustikelu, koji se javlja u izdanjima iz Francuske kraljevske biblioteke i prvom engleskom štampanom izdanju. Da pomenemo i dva rukopisa koja se čuvaju u Britanskom muzeju. Rukopis Harleian, kodeks zaveden pod brojem 5115, potiče iz oko 1400. godine, pažljivo je i kitnjasto sastavljen. Nedostaju mu izvesni pasusi kojih ima u štampanom izdanju. Rukopis Sloane, zaveden pod brojem 251, italijanski rukopis, datovan na 1453. godinu, premda postoji pretpostavka da pripada nešto kasnijem vremenu. Veoma citirano izdanje je Berlinski rukopis, to jest venecijansko izdanje (V5) na latinskom zavedeno pod siglom Hamilton 424.

Budući da bi istorija objavljivanja verzija povesti Marka Pola mogla da bude predmet posebne studije, ovde ćemo nabrojati samo neka od glavnih izdanja, od kojih izvesna mogu da se smatraju i kritičkim:

Verzije na francuskom: pod siglom F: francusko-italijansko izdanje, rukopis u Narodnoj biblioteci u Parizu, br. 1116.

Verzije na francuskom: pod siglom Fg (prema Benedetu) ili Fr (prema Menaru), osamnaest rukopisa, pod oznakama B1, A2, A4, B4, C1.

Toskanska verzija TA (prema rukopisu „Ottimo“), prema francusko-italijanskom modelu, u pet rukopisa i prevedena na latinski.

Venecijanska verzija VA, jedan potpun rukopis (VA3) i tri nepotpuna (VA1, VA2 i V5), kao i potpun rukopis (VA4), danas izgubljen.

Venecijanska verzija VB, dva potpuna rukopisa (Vb i V1) i jedan nepotpun (fV)

Venecijansko izdanje V (Berlinski rukopis), rukopis pod oznakom Hamilton 424, veoma blizak latinskoj verziji Z.

Latinska verzija Z, rukopis iz Toleda, Zelada 49.20.

Latinska verzija P (Frančesko Pipino iz Bolonje), više od šezdeset rukopisa i skraćenih izdanja.

Latinska verzija LT, rukopis 3195, Narodna biblioteka, Pariz (prema Benedetu poznija toskanska verzija TA iskvarena Pipinovim latinskim).

Italijanska verzija R, Đovani Batista Ramuzio iz 1559 (spoj latinskih L i P i ranih verzija na italijanskom).

Nemačka verzija VF (i pod oznakom DI), tri rukopisa (Minhen, Bavarska državna biblioteka, cgm 252 i 696; Nojštat (Ajš), Crkvena biblioteka, 28) i dva rana štampana izdanja (Nirnberg, 1477; Augsburg, 1481).

Nemačka verzija VG3, rukopisni kodeks 504, Univerzitet Fridrih-Aleksander, Nirnberg.

Iako o prvobitnoj verziji može samo da se nagađa, u pogledu njegove strukture postoje izvesne pretpostavke. Smatra se da se, u stvari, rukopis sastojao iz dva dela. Prvi deo, to jest prolog kako je naslovljen, jedini je deo koji predstavlja pripovedanje u prvom licu. U njemu se u više nego skraćenom obliku iznose okolnosti koje su navele dva brata Polo, Nikola i Matea, da se upute na dvor velikog kana, kao i o drugom njihovom putovanju, zajedno s Markom, kao i o njihovom povratku preko Indijskog okeana i Persije. Drugi i neuporedivo veći deo sastoji se od niza poglavlja veoma neujednačene dužine i bez ikakve sistematizacije, pri čemu se iznose opisi raznih država i predela Azije, s povremenim osvrtom na tamošnje znamenitosti, proizvodnju i način života, naročito u pogledu Kublaj-kana, njegovog dvora, uprave, vojske i ratova koje je vodio, zatim se opisuju daleke zemlje i predeli o kojima je autor samo čuo od drugih. Pred kraj, izlaganje se pretvara u niz opširnih izveštaja o sijaset ratova koji su se, u drugoj polovini trinaestog veka, odvijali između mnogobrojnih vladara iz kuće Džingis-kana.