Autor | Milan Miletić
„Sapfo je ljubičaste kose, slatko nasmejana, čista…“, napisao je o njoj njen prijatelj pesnik Alkaj (ili Alkej).
Biografski podaci o Sapfo oskudni su i najčešće veoma protivrečni. Pored toga, malo je onih koji su pouzdani. Rođena je oko 630. godine pre nove ere, na ostrvu Lezbu, u najvećem gradu Eresu, to jest Mitileni. Prema prvim i opšte prihvaćenim podacima, otac joj se zvao Skamandronim (premda postoji još deset imena u opticaju), a majka Kleida (iako i za ovo postoji samo pretpostavka, na osnovu toga što je Sapfina kćerka, prema Papirusima iz Oksirinkusa i Sudi, dobila ime po njoj). Njen otac, prema Ovidijevim Heroinama (Epistulae Heroidum), umro je kad je Sapfi bilo svega sedam godina. Ni u jednom od njenih sačuvanih pesama ili fragmenata, nema ni pomena o ocu.
Prema tradiciji, imala je tri brata – Erigija, Lariha i Harksa. Prema Ateneju, Sapfa je često hvalila Lariha, koji je škropio vinom gradsku dvoranu u Mitileni, što je uvek bila privilegija dečaka iz najboljih porodica. Prema izvesnom antičkom predanju Harks je bio u vezi s egipatskom kurtizanom Rodopidom. Herodot pominje da je Harks oteo Rodopidu i tražio ogroman novac kao otkup. Larih i Harks pominju se u Sapfinom fragmentu, pronađenom 2014. godine, dok se Erigije pominje u tri antička izvora, ali ga nema ni u jednom sačuvanom fragmentu Sapfe.
Samo njeno ime postoji u velikom broju varijanti, čak i na njenom eolskom dijalektu. Prema sačuvanim stihovima njeno ime je Psapfo (Ψάπφω). Nema nijednog njenog sačuvanog portreta. Sve predstave o njenoj pojavi, i antičke i savremene, plod su umetničke imaginacije. Ona sama opisala je svoju kosu, kao sada sedu, ali nekada crnu (μέλαινα). Alkaj, njen savremenik i prijatelj, takođe s Lezba, opisuje njenu kosu kao „ljubičastu“, što je uobičajeni način kod pesnika da se opiše crna kosa. Koliko je ovo nepouzdano ili pouzdano, verovatno nikad nećemo znati.
Prema Sudi, obimnoj vizantijskoj enciklopediji iz 10. veka nove ere o antičkom Sredozemnom svetu, Sapfa je bila udata za Kerkila s Andra, najsevernijeg ostrva Kiklada. Ime, po svemu sudeći (budući da se na takvo nigde ne nailazi), predstavlja dosetku nekakvog komičkog pesnika: kerkos može da znači penis, dok Andros (osim imena ostrva) znači i muškarac ili muž.
Oko 600. godine pre nove ere, Sapfa je s porodicom proterana sa Lezba u Sirakuzu, na ostrvu Siciliji. Parska hronika, koja pokriva period od 1582. godine pre nove ere do 299. godine nove ere, donosi da je Sapfo otišla u progonstvo u izvesno vreme između 604. i 591. godine pre nove ere. U to vreme u Mitileni je došlo do ukidanja kraljevske vlasti, koju je zamenila oligarhija porodice Penfilida, ali je posle zavere izbila borba za prevlast između vodećih aristokratskih porodica. Posle niza prevrata, na vlast dolazi izvesni Mirsil, posle čega staro mitilensko plemstvo, uključujući i Sapfinu porodicu, odlazi u progonstvo. Ako bi se 98. fragment shvatio kao autobiografski, ona je već u to vreme imala kćerku Kleidu. Kasnije je prognanima bio dozvoljen povratak. Sapfa se verovatno vratila u Mitilenu između 595. i 579. godine pre nove ere.
Okolnosti Sapfine smrti su nepoznate. Verovatno je umrla u poodmaklim godinama. Odsustvo bilo kakvih pouzdanih obaveštenja o njenom životu i kraju, više nego izobilno nadoknađuju legende i glasine o njoj. Prema tardiciji, makar onoj kod Menandra, Sapfa se ubila, skočivši s Lefkadske stene u Akarnaniji, navodno zbog neuzvraćene ljubavi skeledžije Faona. Danas postoji mišljenje da je ovo naknadni izum neke pesničke tradicije ili netačno shvatanje njenih stihova, a moguće je da je motiv bio i to da se istakne njena heteroseksualna orijentacija.
Sapfo je po svemu sudeći sastavila deset hiljada stihova, od kojih danas postoji svega 650. Pisala je ljubavnu poeziju, namenjenu izvođenju uz pratnju lire. Suda joj pripisuje i epigrame, elegije i jambsku poeziju, ali u pogledu ovog njeno autorstvo ostaje sumnjivo. Verovatnije je da je to helenistička poezija, nadahnuta Sapfom. Antički autori izričitiji su u tvrdnji da je Sapfo pisala prvenstveno ljubavnu poeziju.
Po svoj prilici, Sapfina poezija prvi put je zabeležena na Lezbu, bilo za njenog života, bilo odmah posle smrti. U petom veku pre nove ere, u Atini se pojavljuju prepisi ljubavne poezije s Lezba, moguće s pojašnjenima. U drugom ili možda već u trećem veku pre nove ere, u Aleksandriji se pojavljuje kritičko izdanje Sapfine poezije. Moguće je da postojala više nego jedna aleksandrijska redakcija, jedna u izdanju Aristofana iz Bizantuma, druga u izdanju Aristarha sa Samotrake.
U antička vremena pronosile su se mnoge legende o odnosu pesnikinje prema njenim izabranicama i prijateljicama. Takve legende začeli su predstavnici atičke komedije (poznata su imena sedam autora koji su za radnju svojih drama uzimali epizode iz života Sapfe). Oni su, ne shvatajući u potpunosti značenje Sapfine poezije, a pozivajući se na kulturni razvoj eolske žene početkom 6. veka pre nove ere, sa stanovišta atinske stvarnosti pogrešno protumačili izvesne pojedinosti iz Sapfinog života. Među takvim legendama je i prethodno pomenuta o Faonu. Ali to nije omelo Platona da Sapfu označi desetom muzom.
Zaostavština Sapfe, kao i drugih antičkih grčkih autora, do nas je, kao što je poznato, stigla samo fragmentarno: preko dvesta fragmenata uglavnom se sastoji od jednog ili dva reda, koji su ponekad i nepotpuni. Ponekad je potrebno da se o Sapfinom delu (kao, uostalom, i drugih antičkih pesnika) sudi samo na osnovu citata antičkih autora, istoričara, leksikografa.
I ovako fragmentarna poezija Sapfe, kakvu danas poznajemo, nosi sobom pečat vekova, i nije moguće da se posle čitanja baš ni malo ne promenimo.
Nisam ispričao ni polovinu od onoga što sam video.“ Ovo su, navodno, bile reči Marka Pola kad mu je, na samrti, sveštenik tražio da prizna da je izmislio celo svoje putovanje na Istok. I nema sumnje da je, makar u jednom delu ove tvrdnje, Marko Polo bio iskren. Jer, u stvari, on i jeste pričao o svojim doživljajima na Istoku, ali ih nije svojom rukom zabeležio. Priču Marka Pola zabeležio je Rustikelo iz Pize (u nekim izvornicima Rustičano ili Rustiđelo).
Keltsko praskozorje, jednim delom autobiografija, jednim delom zbirka usmenih predanja sa zapada Irske, prvi put je objavljeno 1893. godine, kad je budućem nobelovcu bilo svega dvadeset osam godina. Za razliku od prethodnih ostvarenja, Bajke irskog seoskog življa (1888) i Irskih priča (1891), materijal za Keltsko praskozorje Jejts je prikupio, ne iz knjiga kao ranije, nego iz stvarnog života, prema sećanjima ljudi o stvarima koje su mogle da se vide, čuju i osete u okrugu Slajgo, u kojem se autor rodio.
Majstor i Margarita je misterija bez premca. Neuporedivi roman 20. veka i u naše dane ostaje zagonetan, a misterija koja ga obavija kao malo koji drugi, tako je duboka da nam u njenom razgrtanju ne pomažu ni hermeneutika, ni analiza, ni učene rasprave, ni integralne verzije, a verovatno ni kvantna fizika. Pitanja su beskonačna: kome je roman bio namenjen, za koga je napisan, ko su prototipovi junaka, kakva je kompozicija, koje se teme pojavljuju – i sve ih prepuštamo na razmatranje učenim profesorima književnosti, pravednim kritičarima, saradnicima instituta i, događa se, astrolozima, vračarama i šarlatanima.
Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski, „neprimećeni genije“, jedan od najoriginalnijih ruskih pisaca prošlog veka, čije je delo donedavno bilo nepoznato čak i u Rusiji, po svom književnom daru stoji rame uz rame sa svojim poznatijim savremenicima, Zamjatinom, Bulgakovom, Platonovom, dok je po svom književnom stilu potpuno netipičan i originalan. Pisac-fantast, iako je sam sebe nazivao češće eksperimentalnim realistom, čija „čudna proza“ s filosofskim, satiričkim, lirskim fantasmagorijama, pričama-metaforama, pričama-simbolima, intelektualnim pričama, bogata paradoksima i protivrečnostima nije mogla da nađe svoje mesto u postrevolucionarnoj Rusiji.
U uvodnim redovima sveske rukopisa, u kojima stoji: „Započeto u Firenci, u kući Pjera di Braća Martelija, na dan 22. marta 1508. godine“, koji se danas nalazi u Britanskom muzeju (Ruk. Arundel 263), Leonardo objašnjava metodu njene kompozicije. Pasus može da posluži za sumiranje utiska koji ostavlja čitava masa Leonardovih rukopisa.
Otkad je sveta, čovek je, saobrazno svojoj neuhvatljivoj prirodi, uvek imao šta da sakrije od drugih, a da ipak svoju misao ili, čak knjigu, prenese drugome, premda ne svakome. Ovde bi, opšte uzev, moglo i da se obuhvati i šifriranje, prenos informacije, posebno osigurane od neželjenih očiju. Ali ovde o tome neće biti reči.
