Majstor i Margarita je misterija bez premca. Neuporedivi roman 20. veka i u naše dane ostaje zagonetan, a misterija koja ga obavija kao malo koji drugi, tako je duboka da nam u njenom razgrtanju ne pomažu ni hermeneutika, ni analiza, ni učene rasprave, ni integralne verzije, a verovatno ni kvantna fizika. Pitanja su beskonačna: kome je roman bio namenjen, za koga je napisan, ko su prototipovi junaka, kakva je kompozicija, koje se teme pojavljuju – i sve ih prepuštamo na razmatranje učenim profesorima književnosti, pravednim kritičarima, saradnicima instituta i, događa se, astrolozima, vračarama i šarlatanima.

Ali nas zanima ništa manje važno pitanje: šta je dalje bilo s romanom, pošto je Mihail Afanasjevič umro? Nekakvim čarobnjačkim slučajem imamo i najkvalifikovaniju osobu da nam o tome ispriča, razume se, ako ne računamo mačka. I evo nje – Lidija Markovna Janevska (1926–2011), sovjetski, ukrajinski i ruski pisac (od 1992. godine i izraelski), priređivač, istraživač dela Ilje Iljfa i Jevgenija Petrova, a kasnije gotovo isključivo Mihaila Afanasjeviča Bulgakova. Pa, da je predstavimo.

Završivši Filološki fakultet na Univerzitetu u Kijevu, 1949. godine, s diplomskim radom na temu, u ono vreme zabranjenih i prokazanih pisaca Iljfa i Petrova, ona je pravim čudom izbegla hapšenje. Od 1962. godine bavi se biografijom i stvaralačkim nasleđem Mihaila Bulgakova. Između 1963. i 1968. godine, radila je na arhivi Mihaila Bulgakova, u stanu piščeve udovice, Jelene Sergejevne Bulgakov (takoreći do predaje arhiva u Državnu biblioteku „V. I. Lenjin“). U to vreme je i napisala biografiju Mihail Bulgakov (dve redakcije, 1967. i 1971, bile su pripremljene za štampu), ali iz ideolo­ških razloga i, naročito, cenzure knjiga se nije pojavila. U saradnji s K. M. Simonovom, uspela je da objavi samo treću knjigu Stvaralački put Mihaila Bulgakova (1983), prvu monografiju o piscu, objavljenu u Sovjetskom Savezu. [Posle monografije Lidije Janevske, autora prve biografije Mihaila Bulgakova u Sovjetskom Savezu, pojavilo se obimno delo Marijete Omarovne Čudakove, Biografija Mihaila Bulgakova („Knjiga“, Moskva, 1988). To je bila prva naučna biografija istaknutog pisca, plod višegodišnjeg rada. Mnoštvo dokumenata, svedočanstava piščevih savremenika, pružili su autoru mogućnost da ne samo najbrižljivije uobliči putokaz za život Bulgakova, nego i za njegov stvaralački opus. Knjiga je napisana u sjajnom umetničko-publicističkom maniru. Život pisca izlaže se na širokoj istorijskoj pozadini epohe, njenom književnom i društvenom životu.]

Tokom dvadeset pet godina rada na biografiji i delu Mihaila Bulgakova, po njenim rečima, „bila je prikupljena ogromna količina materijala, a objavljivana su samo skromna izdanja.“ Van bilo kakvih saveza, organizacija i ustanova, nesklona kompromisima, kao pojedinac se suprotstavljajući državno–birokratskoj mašineriji zvaničnog naučnog izučavanja književnosti i zatvorenom krugu prestoničkog poimanja Bulgakovljevog dela, ona je duge godine, gotovo do „perestrojke“, praktično ostala bez mogućnosti bilo da štampa, bilo da predstavi svoju tačku gledišta, da se izbori s plagijatom i da obavlja izuzetno važan rad u arhivu pisca.

Krajem devete decenije 20. veka, pripremila je tekstološki ispravno izdanje proze Mihaila Bulgakova (u dve knjige), koje je prvi put donosilo ispravne tekstove Bele garde, Psećeg srca, Majstora i Margarite i drugih dela. Godine 1988, pošto je dobila dozvolu za pristup osnovnom fondu arhiva Mihaila Bulgakova u Državnoj biblioteci „V. I. Lenjina“, otkrila je nestanak najvažnijih rukopisa pisca, obratila se tužilaštvu, državnim i društvenim organima SSSR, s molbom da se ispita i povede istraga o nestanku jedinstvenih dokumenata. Posle napada u štampi i uopšte hajke u javnosti, bila je primorana da emigrira. Od 1992. godine živela je u Izraelu.

Mnogo godina bila je u prijateljskim, prisnim odnosima sa sve tri nekadašnje žene Mihaila Bulgakova: Tatjanom Lapa, Ljubov Belozreskom i Jelenom Sergejevnom. Upravo je ona uspela da ubedi prvu Bulgakovljevu ženu, Tatjanu Lapa, da podeli svoja sećanja na pisca. Takođe, ukupnom književnom interesovanju za biografiju i lik Jelene Sergejevne, umnogome je doprinela upravo Lidija Janevska. U svojoj prvoj biografiji o Mihailu Bulgakovu, celu glavu pod naslovom „Margarita“ posvetila je njoj. Zatim je prikupila, uredila i napisala komentare za dnevnike i sećanja Jelene Sergejevne, objavila priču o njenim odnosima s V. A. Lugovskim, A. A. Fadejevom, S. A. Jermolinskim, A. Š. Meljik-Pašajevom i drugima.

Kad smo se ovako upoznali s Lidijom Janevskom, kod nje, koja je i lično poznavala Margaritu, možemo dakle da se obavestimo o daljoj sudbini romana. Evo njenih reči:

Desetog marta 1940, umro je Mihail Bulgakov. Objavljivanje romana postalo je smisao života Jelene Sergejevne Bulgakov.

Ona je roman prekucala lično (verujem, ne jednom), postala njegov prvi urednik. I bio je to veoma težak posao – posle smrti autora trebalo je urediti roman, koji je stvaran mnogo godina, koji je celovit, ali ne i završen, koji je mnogo puta popravljan, slojevito i ne redom, u kojem ima ispravki, kasnije odbačenih, ali ne i precrtanih, u kojem se ukazuje na ispravke, koje je, budući da su bile obeležene na jednom mestu, trebalo da budu uvažene, ali nisu bile unete na odgovarajuća mesta u tekstu. Bilo je neophodno ispraviti greške u prekucavanju i slovne greške i svaki put razjašnjavati da li se radi o greškama u prekucavanju ili slovnim greškama. Jelena Sergejevna znala je da je Bulgakov dobro pamtio ranije redakcije svog romana, i da se u ono vreme vraćao starim, reklo bi se, odbačenim umetničkim rešenjima, tako da se u zamršenim slučajevima, tražeći odgovore na nejasnoće, i ona sama obraćala prethodnim redakcijama, intuitivno postupajući kao iskusan tekstolog.

Prvi put roman je objavljen u časopisu „Moskva“ (1966 – broj 1; 1967 – broj 1), prema tekstu koji je pripremila Jelena Sergejevna Bulgakov, ali s proizvoljnim i značajnim skraćenjima od strane redakcije časopisa.

Godine 1967, italijanski izdavač „Einaudi“ dobio je – uz zvaničnu dozvolu Glavlita, preko Svesaveznog društva „Međunarodna knjiga“ – pravo na objavljivanje punog teksta romana. Tako je pun tekst romana Majstor i Margarita, kao nekad pun tekst Bele garde, prvi put objavljen u inostranstvu.

Prvi put se, bez skraćivanja, u Sovjetskom Savezu – na neprestano zauzimanje K. M. Simonova, predsednika komisije za književno nasleđe Mihaila Bulgakova – roman pojavio u izdanju: Bulgakov M. Bela garda. Pozorišni roman. Majstor i Margarita. – „Hudož. lit.“, Moskva 1973 godine. To izdanje objavljeno je bez Jelene Sergejevne. Ona je umrla 1970. godine.

U belešci uz izdanje saopštavalo se da se roman štampa prema „poslednjoj redakciji za života [autora]“, prema rukopisu koji se čuvao u odelenju rukopisa Državne biblioteke SSSR „V. I. Lenjin“, „s ispravkama i dopunama, koje je pisac diktirao svojoj ženi, J. S. Bulgakov.“

Roman se u ovom izdanju razlikuje od redakcije u časopisu, i to ne samo po tome što skraćivanja nije bilo. To su bila dva različita teksta, a odstupanja se javljaju još od prvih redova.

U časopisu, prvi red glasi: „В час жаркого весеннего заката на Патриарших прудах появилось двое граждан. Первый из них – приблизительно сорокалетний…“

U izdanju iz 1973: „Однажды весною, в час небывало жаркого заката, в Москве, на Патриарших прудах, появились два гражданина. Первый из них, одетый в летнюю серенькую пару… “

Takvih odstupanja ispostavilo se da je mnogo, a ključ za njihovo razrešenje nije bio dostupan: od 1970. godine, fond Mihaila Bulgakova u odelenju rukopisa Biblioteke „V. I. Lenjin“, bio je zatvoren za tekstološka istraživanja. Tek 1987. godine, u vezi s opštim promenama u životu zemlje, jedan tekstolog [Lidija Janevska] dobio je dozvolu za pristup fondu Bulgakova. […]

Tek tad je postalo jasno da prave „poslednje redakcije romana, za života [autora]“ u arhivu nema: niz rukopisa, a naime poslednja sveska, ispisana u januaru–februaru 1940. godine (Jelena Sergejevna nazivala ju je „druga sveska“), pojedini listovi, u tom smislu, verovatno beleške i ispravke na pisaćoj mašini, kojima se koristila J. S. Bulgakov, pripremajući roman za štampu, posle njene smrti su zagubljeni, a mesto na kojem se nalaze nije poznato; godine 1973, prilikom pripreme prvog potpunog izdanja romana, izdavaču „Hudožestvena literatura“, iz arhiva su, u vidu „poslednje redakcije“, faktički dostavili pretposlednju redakciju.

Treba odati dužno poštovanje tekstološkoj savesnosti i književnom ukusu urednika „Hudožestvene literature“, Ani Aleksandrovnoj Sakjanc, koja je pripremila izdanje iz 1973. godine: brižljivo popravivši mnoge stranice teksta redakcije koja joj je dostavljena iz arhiva (pretposlednje!), nepogrešivo razabravši veoma složene, ponekad suštinske ispravke, dopune, upućivanja i premeštanja, ona je ipak sačuvala niz izuzetnih stranica, za koje nije bilo potvrde u arhivskom materijalu, i, narušavajući slovo tekstologije, ipak, van svake sumnje čineći plemenitu stvar, unela ih direktno iz redakcije Jelene Sergejevne Bulgakov (to jest, faktički, prema poslednjoj redakciji). Na taj način nastala je ta čudovišna mešavina poslednje i pretposlednje redakcije, koja je za čitaoce za duge godine postala jedini oblik postojanja romana.

[…]

U ovom izdanju, roman se štampa prema tekstu koji je Jelena Sergejevna Bulgakov pripremila za objavljivanje u časopisu, bez skraćivanja i omaški, a takođe s ponovnim upoređivanjem sa svim sačuvanim autorskim tekstovima 1938– 1940. godine (Odelenje rukopisa Državne biblioteke „V. I. Lenjin“, fond 562, k. 7, ed. 10–12; k. 9, ed. 1–2; k. 10, ed. 1–2).

–––––––––––––––––

Time se sve završilo, kao što se sve i završava. Ako rukopisi ne gore, svakako iščezavaju. To što je arhiv pisca bio nedostupan gotovo dve decenije, ponešto i objašnjava. Kolekcionar, koji se kod nabavke rukopisa i nije toliko obazirao na ideološke razlike, rođen je pod srećnom zvezdom: on je nabavio prvoklasnu stvar i nadajmo se da je bio široke ruke. I premda mi ovog trenutka nismo na starinskoj ruskoj svadbi gde sa svih strana dovikuju mladencima, ipak oko nas tužno odjekuju reči Korovjova, samo, ovog puta, u doslovnom značenju: „Gorko mi je! Gorko! Gorko!“