Pisac čije je sjajno obrazovanje iz raznih oblasti – od lingivstike do matematike, od astronomije do istorije – za njegovo vreme, po rečima jedne sovjetske redakcije , bilo „uvredljivo“. Ovaj „ruski Borhes“, „ruski Kafka“, kako ga danas nazivaju, svojom satirom kao da premošćuje fantastične priče Edgara Alana Poa i romane užasa Stanislava Lema.

Rođen je 1887, nadomak Kijeva, u porodici poljskog porekla. Umro je u Moskvi, 1950. godine. Ne zna se gde mu je grob.

Jedan od najistaknutijih ruskih pisaca 20. veka, po sopstvenom priznanju „poznat po tome što je nepoznat“, tokom dvadeset pet godina rada, kao predavač na studijama glume pri Moskovskom kamernom teatru, kao korektor na projektu Velike sovjetske enciklopedije, kao prevodilac, scenograf i saradnik na radiju, sastavio je sijaset dramskih komada, scenarija i libreta, isto toliko ogleda i članaka o filosofiji pozorišta i teoriji književnosti, pet ormana, stotinak priča, za života je ostao „književno nepostojeća pojava“. Njegovo delo, koje je u celini ugledalo dana prvo u inostranstvu, dostupno je tek poslednjih dvadesetak godina.

Poput svog mnogo poznatijeg savremenika, Mihaila Bulgakova, Sigizmund Kržižanovski je u Moskvu dospeo oko 1920. godine. Pošto se sa završetkom Oktobarske revolucije završio i kratak period njegovog profesionalnog bavljenja advokaturom, Kržižanovskom se, paradoksalno, ukazala prilika da se do kraja posveti pisanju i filosofiji. Tamo, u Moskvi, na Arbatu, Kržižanovski je, s proleća 1922. godine, u stanu izvesnog starog grofa, pronašao sebi malu, mračnu, nenameštenu prostoriju, koju je, opremio poljskim krevetom, stolom s dve fioke, foteljom s tvrdim sedištem i policama za knjige. U tom okruženju pisao je svoju fantastičnu prozu, koju su mu urednici uglavnom vraćali kao „nesavremenu“.

Tumačenje i duboko razumevanje biblijskih tekstova, posebno jevanđelja, neodvojivi je deo semantičkog okvira i duhovnog iskustva ruske književnosti. Jedan od najoriginalnijih tumača jevanđelja u ruskoj književnosti prve polovine dvadesetog veka svakako je bio Sigizmund Kržižanovski. Ništa manje  privlačno i važno za njega je i nasleđe klasične filosofije kao predmet tumačenja i umetničkog osmišljavnja. Najdublje refleksije jevanđeljskih motiva, nema sumnje, pronalazimo u Klubu ubica slova.

Po svojoj strukturi to je jedno od najsloženijih dela Kržižanovskog. Junaci priče predstavljaju tajno društvo pisaca, koji su odučili da odu u svet «besknjižja», jer, po rečima jednog od njih, „slova“, zabeležena na papiru predstavljaju „ubice zamisli“. Umesto toga oni se okupljaju subotom uveče i pričaju svoja dela – zamisli jedan drugom.

Subota, dan kad se članovi kluba okupljaju asocira na Isusovu subotu, dan kada je on već bio mrtav. Priča o ovom svetu  koji se odvija subotom, svetu između smrti i vaskrsenja jeste priča o prirodi stvaranja i sudbini umetnika. Paralela između sudbine umentika i Hristove sudbine za Kržižanovskog je neosporna i potvrđena je i uvođenjem jevanđeljskih motiva u pripovedanje. Dva puta se uvodi jevanđeljski siže – u noveli o prazniku magarca, koji se odvija na vrbicu, a prototip magarca je magarac na kome je Isus ušao u Jerusalim; kao i u noveli o Notkeru Zaiki, u kojoj se pojavljuje Hristos koji ćuti, kao svojevrsno Jevanđelje ćutanja, koje slučajno otkriva junak novele.

Interpretacija jevanđeljskih sižea u tesnoj je vezi s osmišljavanjem prirode stvaralaštva i sudbine umetnika.

Sudbina umetnika protiče između „biti“ i „ne biti“, između života i smrti. „Ako je na polici u biblioteci jedna knjiga više, to je zato što je u životu jedan čovek manje“ kaže „domaćin subota“, jedan od sedam „zamišljača“ Kluba ubica slova koji su odlučili da se povuku u svet „besknjižja“, u „svet nematerijalizovanih zamisli“ i prestanu da pišu, „zaklopivši poklopac mastionice“, izražavajući umetnički bunt protiv takve umentikove sudbine, protiv „zamene“ života za knjigu. Odbijen za objavljivanje, godine 1928, roman ostaje neobjavljen za autorovog života. Svakako da se jedan od razloga za ovakvu njegovu sudbinu tiče politički osetljivih tema ruskog društva posle Oktobarske revolucije, premda u celini, filosofija koju Kržižanovski ovde izlaže nema jasne vremenske okvire, jer svoj argument za ubijanje slova autor izdiže mnogo iznad zabrinutosti zbog cenzure ili tajne policije. Subotnji sastanci tajnog društva ljudi (za koje ne zna ni policija) koji veruju da je stavljanje reči na papir „uništilo čitaočevu maštu“, nema sumnje, odražavaju društvenu klimu u Moskvi, sredinom dvadesetih godina prošlog veka, a „ubijanje slova“ podlogu u stvarnosti svakako pronalazi u nemogućnosti da autor objavi bilo šta u Rusiju tog doba.

Zamisao ili ideja, kao deo potrage za stvaralačkim životom mora da se odvoji od pisane reči, koja je, poput lovca, zarobljava na odštampanoj stranici. Slobodna, nesputana reč treba da slobodno pronađe svoj put od besednika do slušaočeve imaginacije, bez nepotrebnih posrednika, premda, kao što kasnije otkrivamo, da bi se pravilno predočila, neophodno je da misao dobije prepoznatljiv obris, to jest, ona neminovno mora da provali negde u stvaran prostor i za sobom ostavi opipljiv trag. Ovaj njegov roman bi mogao slobodnije da se shvati i kao aluzija na ona dva velikana koja za sobom nisu ostavili nikakav pisani trag – na Sokrata i Hrista. Kao satiričar najvišeg reda – i strastveni anglofil – nema sumnje, nadahnut Šekspirom, Dikensom, Sviftom, pa i dekadentnim simbolistom Žorž-Šarl Ismansom i norveškim nobelovcem Knutom Hamsunom, Kržižanovski je, u izvesnom smislu, svoj Klub ubica slova, dočarao i kao paradu književnih aluzija – od Čoserovih Kantenberijskih priča, preko Bokačovog Dekamerona, do Velsovih „vizionarskih“ ostvarenja s kraja 19. veka. A možda pre svega, autor pita koliko su reči zaista opasne po društvo, juče, koliko i danas?