Milan Miletić
Keltsko praskozorje, jednim delom autobiografija, jednim delom zbirka usmenih predanja sa zapada Irske, prvi put je objavljeno 1893. godine, kad je budućem nobelovcu bilo svega dvadeset osam godina. Za razliku od prethodnih ostvarenja, Bajke irskog seoskog življa (1888) i Irskih priča (1891), materijal za Keltsko praskozorje Jejts je prikupio, ne iz knjiga kao ranije, nego iz stvarnog života, prema sećanjima ljudi o stvarima koje su mogle da se vide, čuju i osete u okrugu Slajgo, u kojem se autor rodio.
„Ovde ima duhova“
„Keltsko praskozorje neprestano branim od neotesanih dosetki koje, u vezi s njim, prosipaju oni koji više vole londonsku maglu… “ (G. K. Česterton)
Keltsko praskozorje, jednim delom autobiografija, jednim delom zbirka usmenih predanja sa zapada Irske, prvi put je objavljeno 1893. godine, kad je budućem nobelovcu bilo svega dvadeset osam godina. Za razliku od prethodnih ostvarenja, Bajke irskog seoskog življa (1888) i Irskih priča (1891), materijal za Keltsko praskozorje Jejts je prikupio, ne iz knjiga kao ranije, nego iz stvarnog života, prema sećanjima ljudi o stvarima koje su mogle da se vide, čuju i osete u okrugu Slajgo, u kojem se autor rodio. Devet godina kasnije, 1902, Jejts je objavio izdanje, prošireno nekolicinom priča koje je prikupio u drugim krajevima Irske. Neke od priča, nadahnuta pesnikovom preduzimljivošću, zabeležila je njegova prijateljica, lejdi Gregori.
Ono što je Jejts sakupio u Keltskom praskozorju, premda neformalne i fragmentarne prirode, umnogome nosi njegov jedinstveni pesnički stil. Veliki deo ovih narodnih priča o natprirodnom, demonskom i vilinskom svetu pripada usmenoj tradiciji i zaista je slika irskog sela i seoskog stanovništva, koje očigledno ne može ni da zamisli život bez veštica i vilinskih kraljica, mističnih pesnika i seoskih duhova. U svojim komentarima, koji provejavaju kroz sve priče, Jejts provlači nit koja je gotovo imperativ – sve ove priče su krajnje neophodne za opstanak u materijalnom svetu:
Drevni kartografi pisali su za neistražene predele: „Ovde ima lavova.“ Za sela alasa i orača, toliko se oni razlikuju od nas, možemo da napišemo samo jedan red, a da je pouzdan: „Ovde ima duhova.“
Tako je G. K. Česterton zabeležio da je „dakle, po ovoj neveseloj pozadini od jezivog savremenog materijalizma, Vili Jejts smireno koračao kao Čovek koji je poznavao vile.“ Zaista, siromašan svet Irske, bio je toliko bedan da je gotovo bio lišen svega materijalnog, a kao pouzdano uzimao je samo jednu stvar: to da oslanjanje na ono nestvarno postaje suštinsko poput hrane i vode. Jejtsovo zanimanje za taj krajnje siromašan svet u Irskoj vremenom je postalo dvojako: kao prvo, oslanjanje na imaginaciju i nesvesno u svakodnevnom životu, i kao drugo, značaj širenja tvorevina imaginacije. Snovi, koji i ne mogu da se razdvoje od ovih priča, preplavljuju stvarnost i postaju neophodan deo zajednice iz kojih se zahvata u stvaranju usmene tradicije. To tkanje snova postaje predmet poštovanja i, svakako, snaga života na selu, a time i kulture.
Iako Irskoj nedostaje pisano svedočanstvo o keltskoj prošlosti, narodna tvorevina uveliko se oslanjala na plodno tle imaginacije, pa na taj način istorija koje nema postaje utkana u šire tkanje kulture, prepričavanjem izmišljenih priča, dodavanjem, preoblikovanjem, naknadnim delovanjem imaginacije. Takav postupak, uostalom, pronalazimo gotovo kod svih naroda.
Nisam ispričao ni polovinu od onoga što sam video.“ Ovo su, navodno, bile reči Marka Pola kad mu je, na samrti, sveštenik tražio da prizna da je izmislio celo svoje putovanje na Istok. I nema sumnje da je, makar u jednom delu ove tvrdnje, Marko Polo bio iskren. Jer, u stvari, on i jeste pričao o svojim doživljajima na Istoku, ali ih nije svojom rukom zabeležio. Priču Marka Pola zabeležio je Rustikelo iz Pize (u nekim izvornicima Rustičano ili Rustiđelo).
Majstor i Margarita je misterija bez premca. Neuporedivi roman 20. veka i u naše dane ostaje zagonetan, a misterija koja ga obavija kao malo koji drugi, tako je duboka da nam u njenom razgrtanju ne pomažu ni hermeneutika, ni analiza, ni učene rasprave, ni integralne verzije, a verovatno ni kvantna fizika. Pitanja su beskonačna: kome je roman bio namenjen, za koga je napisan, ko su prototipovi junaka, kakva je kompozicija, koje se teme pojavljuju – i sve ih prepuštamo na razmatranje učenim profesorima književnosti, pravednim kritičarima, saradnicima instituta i, događa se, astrolozima, vračarama i šarlatanima.
Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski, „neprimećeni genije“, jedan od najoriginalnijih ruskih pisaca prošlog veka, čije je delo donedavno bilo nepoznato čak i u Rusiji, po svom književnom daru stoji rame uz rame sa svojim poznatijim savremenicima, Zamjatinom, Bulgakovom, Platonovom, dok je po svom književnom stilu potpuno netipičan i originalan. Pisac-fantast, iako je sam sebe nazivao češće eksperimentalnim realistom, čija „čudna proza“ s filosofskim, satiričkim, lirskim fantasmagorijama, pričama-metaforama, pričama-simbolima, intelektualnim pričama, bogata paradoksima i protivrečnostima nije mogla da nađe svoje mesto u postrevolucionarnoj Rusiji.
U uvodnim redovima sveske rukopisa, u kojima stoji: „Započeto u Firenci, u kući Pjera di Braća Martelija, na dan 22. marta 1508. godine“, koji se danas nalazi u Britanskom muzeju (Ruk. Arundel 263), Leonardo objašnjava metodu njene kompozicije. Pasus može da posluži za sumiranje utiska koji ostavlja čitava masa Leonardovih rukopisa.
Otkad je sveta, čovek je, saobrazno svojoj neuhvatljivoj prirodi, uvek imao šta da sakrije od drugih, a da ipak svoju misao ili, čak knjigu, prenese drugome, premda ne svakome. Ovde bi, opšte uzev, moglo i da se obuhvati i šifriranje, prenos informacije, posebno osigurane od neželjenih očiju. Ali ovde o tome neće biti reči.
„Sapfo je ljubičaste kose, slatko nasmejana, čista…“, napisao je o njoj njen prijatelj pesnik Alkaj (ili Alkej).
