„Ovo će“, kaže Leonardo, „biti zbirka bez reda, sastavljena od mnogo listova koje ovde prepisujem, nadajući se, pored toga, da ću ih postaviti na odgovarajuća mesta, prema temi koju razmatraju; i verujem da ću, pre nego što završim s ovim, uspeti da istu stvar ponovim nekoliko puta; i stoga, o, čitaoče, kriviti me nemoj, jer tema je mnogo, a pamćenje ne može da ih drži na okupu i kaže ’ovo preskačem, jer sam već napisao’. I budući da želim da izbegnem ovakvu grešku, biće neophodno, kako bih predupredio ponavljanja, da u svakoj prilici kad želim da prepišem pasus, uvek pročitam prethodni deo, i to naročito zbog dugog vremena koje je prošlo između sastavljanja jednog i drugog.“ Izvesne stranice u okviru  rukopisa u Britanskom muzeju kao da su uistinu mnogo starije od ove uvodne rečenice, a celo mnoštvo rukopisa, što može da se vidi iz vremenskih odrednica u njima, protežu se na period od četrdesetak godina, od Leonardove mladosti do poznih godina. Započeo ih je u vreme svog prvog boravka u Firenci, a i dalje ih je dopunjavao u Amboazu.

Sadržaj ove „zbirke bez reda“ toliko je raznolik da onemogućava bilo kakav pokušaj formalne klasifikacije. Pored brojnih fragmenata pisama, ličnih zapisa, beleški koje se odnose na njegov rad kao umetnika i fragmenata imaginativne prirode, koji se u njima nalaze, ona bez premca predstavlja najpotpuniji zapis o njegovoj mentalnoj aktivnosti, za koju može da se, bez preterivanja, kaže da se proteže na praktično sve oblasti ljudskog znanja. Ovi rukopisi u izvesnom smislu služe da predstave um na delu, zaokupljen istraživanjem, iznošenjem pretpostavki i beleženjem pojava, prilagođavanjem za sopstvene potrebe, u meri u kojoj to ljudski instrument može, ogromnih sila Prirode.

On je zamislio mnoštvo rasprava koje je trebalo da obuhvate rezultate ovih istraživanja. Beleške u samim rukopisima ukazuju na različite etape njihovog sastavljanja. Neke i dalje postoje u manje-više potpunom obliku. Redosled uređenja fragmenata drugih beleški,  sada je samo stvar pretpostavki. U rukopisima iz Vindzora, koji se uglavnom bave anatomijom, beleška datirana na 2. april 1489. godine, govori o sastavljanju knjige „O čovekovoj figuri“. Rukopis koji je Ambrozijanskoj biblioteci predao kardinal Federiko Boromeo, danas Rukopis C Francuskog Instituta, koji predstavlja raspravu o svetlosti i senci, sadrži napomenu da „Na dan dvadeset trećeg aprila 1490. godine, započinjem ovu knjigu i ponovo je započinjem s konjem“ – pri čemu je ovo drugo odnosi na statuu Franćeska Sforce na konju. U avgustu 1499. godine, beleška u Atlantskom kodeksu svedoči o tome da je tada pisao „o kretanju i težini“. Ovi datumi su, međutim, od relativno malog značaja, zbog toga što mu je svaka od ovih tema zaokupljala misli tokom dugih godina. Prve dve stvari u početku su činile deo umetnikove kompletne opreme, onako kako ju je Leonardo shvatao: treća je pronašla praktično ishodište u njegovim poduhvatima u izgradnji kanala u Lombardiji, Toskani, Romanji i na drugim mestima. U vezi s prvom od ove dve grane njegovih aktivnosti, može da se navede rasprava o prirodi vode, koja je ranije bila u posedu erla od Lestera, a istovetna tema takođe se, između ostalih, razmatra i u rukopisu F, u Francuskom Institutu, koji je prema belešci započet u Milanu 12. septembra 1508. godine.

Rukopisi, kao celina, slikovito su opisani u dnevniku izvesnog Antonija de Beatisa, sekretara kardinala od Aragona, koji je sa svojim pokroviteljem posetio Leonarda u Amboazu, oktobra 1517. godine. Tada su slikareva životna tumaranja bila okončana, a on živeo s Franćeskom Melcijem i svojim slugom Batistom de Vilanijem u palati Klu Lu, poklonu kralja Fransoa I. Dnevnik prenosi da je svojim gostima pokazao tri slike, svetog Jovana, Bogorodice sa svetom Anom i portret firentinske dame, izrađen po narudžbini Đuljana de Medićija, koji danas ne može da se identifikuje. Dalje se u dnevniku iznosi da mu je paraliza oduzela desnu ruku i da stoga više ne može da slika s onakvom strašću kao ranije, ali se i dalje zaokuplja crtanjem i podučavanjem drugih. (Može li da se zaključi da je u tom slučaju crtao levom rukom? Ako je tako, verovatno je levu ruku koristio i kod rukopisa, koji su ispisani unatraške.)

„Ovaj gospodin je“, nastavlja autor dnevnika, „o anatomiji pisao tako detaljno, prikazujući na ilustracijama ruke i noge, mišiće, živce, vene, ligamente, creva i sve drugo što se odnosi na tela muškaraca i žena, o čemu može da se raspravlja, i to na način na koji to još niko drugi nije uradio. Sve ovo videli smo sopstvenim očima; i rekao je da je secirao više od trideset tela, i muškaraca i žena, svih uzrasta. Takođe je pisao o prirodi vode, o ronilačkim mašinama i o drugim stvarima, koje je izložio u beskrajnom broju svezaka, sve na običnom jeziku, što će, ako budu objavljene, biti isplativo i veoma prijatno.“

Ovaj opis rukopisa – jedini od strane očevica za Leonardovog života – navodi na pretpostavku da je, ako ne u potpunosti, u svakom slučaju najveći deo njih bio u Leonardovom posedu u vreme kada je otišao u Francusku, kao i to da su se nalazili u Kluu, u vreme njegove smrti.

Rukopisi su potom prešli u posed Franćeska Melcija, kome je Leonardo u svom testamentu, datiranom na 23. april 1518. zaveštao „zauzvrat za prethodne usluge i naklonosti“, „sve knjige koje pomenuti zaveštavalac u tom trenutku poseduje, zajedno s drugim dokumentima i portretima, koji se tiču njegove umetnosti i s;ikarskog poziva.“ Melci se vratio u Milano nedugo posle Leonardove smrti i poneo rukopise sa sobom, a četiri godine kasnije neki Alberto Bendedeo, u pismu upućenom iz Milana Alfonsu d’Esteu, napominje da veruje da je Melci, koga je Leonardo označio svojim naslednikom, bio u posedu „onih njegovih beleški o anatomiji i mnogim drugim divnim stvarima.“

Vazari je posetio Milano 1566. godine i navodi da je Melci, koga je sreo, i koji je tad bio „divan i prijatan starac“ posedovao veliki deo Leonardovih radova iz anatomije čovekovog tela i čuvao ih s velikom pažnjom, kao da su relikvije. Neki rukopisi su već u to vreme prešli u posed drugih, jer Vazari za neke od njih, u kojima se razmatraju slikarstvo i metode crtanja i bojenja, kaže da su bili u posedu izvesnog milanskog slikara, čije ime ne pominje. Briga o rukopisima koji su bili u Melcijevom posedu, prestala je s njegovom smrću, godine 1570. Nekoliko godina kasnije Melcijevi naslednici ni na koji način nisu ograničili delovanje izvesnog Lelija Gavardija di Azole, tutora u Melcijevoj porodici, koji je sa sobom, u Firencu, poneo trinaest svezaka rukopisa, kako bi ih stavio na raspolaganje velikom vojvodi Franćesku. Vojvodina smrt, međutim, omela je sporovođenje ovog nauma, a Gavardi je posle toga sveske poneo sa sobom u Pizu. Đovani Ambrođo Macenta, iz Milana, koji je u to vreme studirao pravo na Univerzitetu u Pizi, istupio je protiv Gavardija zbog njegovog ponašanja i to s takvim uspehom da je po povratku u Milano 1587. godine poneo sveske sa sobom, kako bi ih vratio porodici Melci. I tad je, međutim, pri pokušaju da sprovede ovu dužnost, doktor Oracio Melci bio toliko zadivljen njegovom pažnjom u toj stvari da mu je poklonio svih trinaest svezaka, saopštavajući mu i to da poseduje još mnogo drugih Leonardovih crteža koji, nezbrinuti, leže na tavanima njegove vile u Vapriju. Godine 1590. Đovanni Ambrođo Macenta pristupio je Barnabitskom redu i zatim je sveske razdelio svom bratstvu. Izgleda da se o tom slučaju govorilo donekle otvorenije, pa je shodno tome, prema izveštaju Ambrođa Macente, mnoge ljude spopala želja da se domognu sličnog blaga, a Oracio Melci je drage volje poklanjao crteže, glinene modele, anatomske studije i druge dragocene relikvije iz Leonardovog studija.

Među ostalima, koji su tako došli u posed Leonardovih dela, bio je i vajar Pompeo Leoni, koji je bio u službi kralja Španije. On je kasnije nagovorio Oracija Melcija, obećanjem da će mu pribaviti zvanične počasti i povlastice, da utiče na Gvida Macentu, u čijem su se posedu rukopisi nalazili, da povrati sveske Leonardovih rukopisa kako bi mogao da ih predstavi Filipu II. Melcijeva nastojanja pokazala su se kao uspešna kod vraćanja sedam svezaka, a tri od preostalih šest svezaka, zatim su prešla u posed Pompea Leonija, po smrti jednog od Macentijevih. Od preostale tri, jedna je prema izveštaju Macente bila predata kardinalu Federiku Boromeu i zatim preneta u Ambrozijansku biblioteku, koju je ovaj osnovao 1603. godine; druga je bila predata slikaru Ambrođu Fiđiniju, koji ju je kasnije zaveštao Erkolu Bjankiju; posle toga našla se u posedu Džozefa Smita, engleskog konzula u Veneciji, a prodajom njegovih stvari 1759. godine svi zapisi o toj svesci se okončavaju; treća je bila predata Karlu Emanuelu, vojvodi od Savoje, i o njenoj daljoj sudbini ne zna se ništa. Profesor Govi izneo je pretpostavku da je možda izgorela u jednom od požara, koji se dogodio u Kraljevskoj biblioteci u Torinu 1667. ili 1679. godine.

Neke sveske rukopisa koji su prešli u posed Pompea Leonija, on je zatim isekao, kako bi od listova obrazovao jednu veliku knjigu, zajedno s izvesnim crtežima koje je nabavio iz vile Melcijevih u Vapriju. Ova sveska, zbog svoje veličine poznata kao Atlantski kodeks, obuhvata četristo dva lista i više od hiljadu sedamsto crteža, dok na koricama stoji natpis:

DISEGNI DI MACHINE ET

DELLE ARTI SECRETI

ET ALTRE COSE

DI LEONARDO DA VINCI

RACOLTI DA

POMPEO LEO

NI

Očigledno, kolekcionarski poriv pokazao se kod Pompea Leonija jačim od njegove prvobitne namere. On je kasnije boravio u Madridu, gde je radio na bronzanim statuama za kraljevske grobnice u Eskurijalu, ali nema dokaza koji svedoče o tome da je bilo koji od Leonardovih rukopisa prepustio Filipu II. Atlantski kodeks ostao je u njegovom posedu sve do njegove smrti 1610. godine, a zatim je prešao na njegovog naslednika Polidora Kalćija, koji ga je 1625. godine prodao grofu Galeacu Arkonatiju. Dva Leonardova rukopisa u posedu Pompea Leonija bila su na popisu njegovih stvari prodatih posle njegove smrti u Madridu, a kupio ih je Don Huan de Espina. Izgleda kao verovatno da su drugi rukopisi u posedu Pompea Leonija prešli na njegovog naslednika Kalćija, a od njega dospeli u posed grofa Arkonatija, zbog toga što je ovaj drugi, godine 1636. poklonio Ambrozijanskoj biblioteci u Milanu dvanaest svezaka Leonardovih rukopisa. Sveska koju je Macenta poklonio kardinalu Federiku Boromeu već se 1603. godine nalazila tamo, a 1674. još jedna sveska Leonardovih rukopisa dodata je kao poklon grofa Oracija Arćintija.

Od dvanaest rukopisa, pobrojanih u povelji o poklonu grofa Arkonatija Ambrozijanskoj biblioteci, drugi je zatim izgubljen, a peti odnet iz biblioteke – a taj je, kao što opis pokazuje, identičan Leonardovom rukopisu koji je oko 1750. godine, od izvesnog Gaetana Kaćija iz Novare kupio Karlo Trivulcio, a danas je u posedu princa Trivulcija u Milanu. Preostalih deset rukopisa iz Arkonatijevog poklona, zajedno s dva, kardinala Federika Boromea i grofa Arćintija, nalazili su se u Ambrozijanskoj biblioteci do 1796. godine. Tada se, uz ove, nalazio i rukopis od deset listova, koji je razmatrao oko, čije je poreklo nepoznato, ali za koji se pretpostavlja da je bio zamenjen rukopisom koji se sada nalazi u kolekciji princa Trivulcija. Svih ovih trinaest rukopisa bilo je 1796. godine preneto u Pariz , shodno uredbi Bonaparte kao vrhovnog zapovednika Italijanske vojske od 30. floreala god. IV (19. maja 1796), kojom je bilo predviđeno imenovanje zastupnika sa zadatkom da odabere one slike i druga umetnička dela dostojna prebacivanja u Francusku. Reči uredbe kojom se odobrava i opravdava prebacivanje, privlače pažnju naivnošću svog  ὕβρις.[Oholost (gr.)] „Svi ljudi od duha“, glasile su, „svi koji su se istakli u Republici učenih su Francuzi, koja god zemlja da ih je rodila“. (Tous les hommes de génie, tous ceux qui ont obtenu un rang distingué dans la république des lettres, sont Français, quel que soit le pays qui les ait vus naître.)

Atlantski kodeks našao se u Narodnoj biblioteci (Bibliotheque Nationale) u Parizu, u avgustu 1796. Preostalih dvanaest svezaka rukopisa povereno je na čuvanje Francuskom Institutu. Godine 1815. austrijski ambasador, kao predstavnik Lombardije, podneo je zahtev za vraćanje svih Leonardovih rukopisa. Zahtevu je udovoljeno u vezi sa Atlantskim kodeksom, koji je zatim vraćen u Ambrozijansku biblioteku u Milanu, ali je učinjen previd s dvanaest svezaka u biblioteci Fracuskog Instituta, koje su tamo i ostale.

Po dolasku u Francusku rukopise je opisao Đ. B. Venturi, i zatim ih označio slovima na osnovu kojih su se kasnije raspoznavali. Njihov ukupan broj izneo je četrnaest, jer se u rukopisu B nalazio dodatak od osamnaest stranica koji je mogao da se posmatra odvojeno i smatra četrnaestom sveskom.

Ovaj rukopis istovetan je rukopsu broj 3 iz Arkonatijevog poklona, za koji se kaže da na kraju ima mali „volumetto“ od osamnaest stranica, s raznim matematičkim skicama i crtežima ptica. Ovaj „volumetto“ izgleda da je, kako Venturi predlaže, u izvesnoj meri razmotrio grof Guljelmo Libri, koji je često imao pristup rukopisima u Francuskom Institutu u prvoj polovini devetnaestog veka i koji ga je očigledno ukrao u izvesnom trenutku pre 1848. godine, kada je i otkriven njegov nestanak. Godine 1868. Libri ga je prodao grofu Đakomu Manconiju iz Luga, a 1892. godine ga je od naslednika grofa Manconija nabavio M. Sabašnjikov, koji ga je sledeće godine objavio kao II Codice sul Volo degli Uccelli (izdanje „Piumati e Sabachnikoff“, Pariz, 1893). Posle toga poklonjen je Kraljevskoj biblioteci u Torinu.

Dva druga Leonardova rukopisa, od šezdeset osam i dvadeset šest strana ponaosob, danas u Narodnoj biblioteci (br. 2038 i 2037), mora da su prvobitno bila deo rukopisa A i B u Francuskom Institutu. Oni se podudaraju i po dimenzijama stranica i po temama koje obrađuju, a kad se ukupan broj njihovih listova doda rukopisima A i B ponaosob, ne stiže se do potpunog broja listova koje su ova dva rukopisa imala godine 1636, shodno onom što je predočeno u Arkonatijevoj povelji o poklonu.

Ova dva rukopisa u Narodnoj biblioteci prethodno su se nalazila u zbirci preminulog grofa od Ašburnama, koji ih je 1875. godine kupio od grofa Librija, od koga je, kako smo videli, grof Manconi nabavio „volumetto“ – „O letu ptica“. Sakaćenje rukopisa A i B iz Francuskog Instituta i nestanak ’volumetto’ prvi put su otkriveni 1848. Nemoguće je oteti se utisku da je postupak u svakom slučaju delo grofa Librija. Dva rukopisa iz Narodne biblioteke uključena su u izdanje rukopisa Francuskog Instituta, objavljenog u faksimilu, s transkripcijom i francuskim prevodom M. Raveson-Molijena, u šest knjiga (Pariz, 1880–91).

Atlantski kodeks takođe je objavljen u faksimilu, s transkripcijom, pod rukovodstvom Accademia dei Lincei, u Rimu (1894–1904); a rukopis u posedu princa Trivulcija, koji se, kao što smo videli, prethodno nalazio u Ambrozijanskoj biblioteci kao Arkonatovo zaveštanje, objavljen je u faksimilu, s transkripcijom gospodina Beltramija (Milano, 1892).

Sad bismo mogli da razmotrimo Arkonatijevo zaveštanje iz druge vizure. Grofova velikodušnost ovekovečena je sledećim natpisom koji je, u mermeru, postavljen na zidu stepeništa Ambrozijanske biblioteke:

LEONARDI. VINCII

MANU. ET. INGENIO. CELEBERRIMI

LUCUBRATIONUM. VOLUMINA. XII

HABES. O. CIVIS

GALEAZ. ARCONATUS

INTER. OPTIMATES. TUOS

BONARUM. ARTIUM. CULTOR. OPTIMUS

REPUDIATIS. REGIO. ANIMO

QUOS. ANGLIAE. REX. PRO. UNO. TANTUM. OFFEREBAT

AUREIS. TER. MILLE. HISPANICIS

NE. TIBI. TANTI. VIRI. DEESSET. ORNAMENTUM

BIBLIOTHECAE. AMBROSIANAE. CONSECRAVIT

NE. TANTI. LARGITORIS. DEESSET. MEMORIA

QUEM. SANGUIS. KUEM. MORES

MAGNO. FEDERICO. FUNDATORI

ADSTRINGUNT

BIBLIOTHECAE. CONZERVATORES

POSUERE

ANNO MDCXXXVII

„Blistav (hvalisav) natpis“ – kako je opisan u Sećanjima Džona Evelina – prirodno, privukao je pažnju engleskih putnika. Evelin beleži da nije uspeo da pogleda rukopise kad je posetio Milano 1646. godine, zahvaljujući tome što je njihov čuvar bio odsutan i pošto je sa sobom poneo ključeve, ali navodi da ga je lord maršal, erl od Arundela, obavestio da su svi bili mali, osim jedne knjige, velikog folio formata u kojoj je bilo četiri stotine listova „prepunih škrabotina Indijanaca“, i „dok“, kaže on, „natpis ostavlja utisak da je naš kralj Čarls za njih ponudio 1000 funti, Njegova milost me je obavestio da je upravo on lično s Galeacom pregovarao bilo za sebe bilo za račun kralja i uz njegovu dozvolu, a da je vojvoda od Ferije, koji je tada bio guverner, trebalo bi da sklopi pogodbu: ali Njegova milost, budući da ih je kasnije video nije smatrao da toliko vrede.“ Natpis, međutim, ne pominje ime kralja. Adison, u svojim Opažanjima o nekim delovima Italije, opisujući posetu Milanu 1701. godine, pominje da Ambrozijanska biblioteka poseduje „rukopis Leonardusa Vinciusa, koji kralj Džejms I nije mogao da nabavi, premda je za to odvojio tri hiljade španskih pistoja“; a u potpunijem izveštaju o Arkonatijevom poklonu, takođe se navodi da je monarh o kome je reč bio Džejms I. Vojvoda od Ferije bio je guverner Milana od 1610. do 1633. godine, tokom dela vladavine oba monarha.

Očigledno je, međutim, da su rukopisi u posed grofa Arkonatija prešli tek 1625, one godine kad je umro Džejms I, a to čini verovatnim da je monarh na koga se mislilo bio Čarls I. Ali pitanje o ovom ili onom kralju ima relativno mali značaj, a u pogledu natpisa, možda bi bilo dobro podsetiti se izreke doktora Džonsona da „u natpisima na spomenicima čovek nije pod zakletvom“. Jedini zaključak koji može časno da se izvuče iz ovog slučaja jeste to da Leonardovi rukopisi koji se sada nalaze u Kraljevskoj zbirci u Vindzoru nisu bili deo Arkonatijeve zbirke. To je takođe potvrđeno i svedočenjem lorda Arundela, kako je izvestio Evelin. To da su neki od Leonardovih rukopisa u Vindzoru ranije bili u posedu lorda Arundela, utvrđeno je na osnovu postojanja gravure jednog od crteža koju je izradio Holar, koga je lord Arundel doveo iz Praga i smestio u Londonu. Na njemu je upisano Leonardus da Vinci sic olim delineavit. W. Hollar fecit ex collectione Arundeliana.“

O tome da su neki od ovih rukopisa iz Vindzora takođe ranije bili u zbirci Pompea Leonija, jasno govori činjenica da je na jednoj od svezaka napisano „Disegni di Leonardo da Vinci Restaurati da Pompeo Leoni.“

Dva rukopisa iz zbirke Pompea Leonija, kao što je već rečeno, kupio je Don Huan de Espina posle njegove smrti u Madridu; a gospodin Alfred Marks – iz čijih su važnih doprinosa ovoj grani teme u Atenaeumu od 23. februara i 6. jula 1878. godine izvedene mnoge od prethodnih činjenica – pokazao je da je, u svakom slučaju, oko jedne od ovih svezaka, erl Arundel pregovorao s Don Huanom de Espinom. Svedočanstvo o ovome može da se pronađe u belešci Endimiona Portera, iz 1629. godine, koju je gospodin Sainsberi štampao u svojim Originalnim neobjavljenim dokumentima koji ilustruju život Rubensa: „…od stvari koje se Njegova milost ambasador Ser Fransis Kotington sprema da pošalje iz Španije Njegovoj milosti Arondelu; i da se ne zaboravi knjiga crteža Leonarda de Vinza koja je u rukama Don Huana de Espinasa“ (str. 294). Don Huan je izgleda neko vreme bio nesalomiv, jer je lord Arundel 19. januara 1636. pisao lordu Astonu, koji je tad bio ambasador u Španiji: „Preklinjem vas da imate u vidu knjigu D. Jhon de Spinasa, ako se njegovo nedotupavno raspoloženje promeni“ (str. 299). Na tom mestu se zapis prekida. Međutim, kako gospodin Marks pravilno primećuje, ne može biti ni najmanje sumnje u to da se na kraju ipak dogodila promena u Don Huanovom „nedotupavnom raspoloženju“. Kad god da se to dogodilo, sveska je prešla u vlasništvo lorda Arundela. Erl je možda pregovarao za sebe, a možda za kralja. Ako je ovo drugo bilo slučaj, knjiga je verovatno mogla da pređe u Kraljevsku zbirku u bilo koje vreme posle 1646. godine, kada su se, sa smrću lorda Arundela, njegove zbirke delimično osule. Ako nije bila prethodno nabavljena, svesku je možda u Holandiji kupio zastupnik Čarlsa II.

Najraniji zapis o bilo kojem od Leonardovih rukopisa ili crteža, a da je u kraljevskom posedu, nalazi se u popisu koji je doktor Rihter pronašao u Rukopisnom odelenju Britanskog muzeja, u kojem se navodi da su pojedini crteži Leonarda da Vinčija, označeni krstićem, bili dostavljeni na korišćenje Njenom veličanstvu, godine 1728.

Rihter takođe navodi belešku u popisu zamka Vindzor, sastavljenu početkom devetnaestog veka, u kojoj se za Leonardov crtež kaže da nije bio u knjizi koji je sastavio Pompeo Leoni, nego u jednoj od knjiga iz zbirke Buonfiljuolo, kupljenoj u Veneciji. Ništa se, očigledno, ne zna o zbirci na koju se ovde ukazuje, ali beleška je značajna jer nastoji da dokaže da Leonardovi rukopisi, koji su sada u Vindzoru, nisu svi nabavljeni u isto vreme i nisu svi bili deo zbirke Pompea Leonija.

Sveska rukopisa, danas u Britanskom muzeju (Ruk. Arundel 263) nekada je sigurno bila u posedu lorda Arundela. Ništa od njene istorije pre ovoga nije poznato, i bez obzira na to da li je pripadala Pompeu Leoniju ili nije, ili je stečena kupovinom od Don Huana de Espine, svako nagađanje bilo bi uzaludno. Lord Arundel imao je brojne zastupnike u različitim delovima Evrope, koji su bili angažovani na sakupljanju antikviteta i umetničkih dela. Međutim, može da se primeti da je veći deo svoje zbirke rukopisa stekao sam grof u Nirnbergu 1636. godine, i da su ovi ranije pripadali Vilibaldu Pirkhajmeru, humanisti, Erazmovom i Direrovom prijatelju. Da mu se ukazala bilo kakva prilika, Pirkhajmer bi sigurno došao u posed nekog od Leonardovih rukopisa; ali pretpostaviti tako nešto, značilo bi pretpostaviti da su neki rukopisi prešli u ruke nekog drugog, još za Leonardovog života, a to je, prmda nije nemoguće, u svakom slučaju neverovatno.

Jedini Leonardovi rukopisi za koje se sada zna da postoje, sa izuzetkom nekoliko zasebnih listova skica i crteža s  tekstom objašnjenja, jesu tri male sveske u biblioteci Forster u Južnom Kensingtonu i knjiga od sedamdeset dve stranice u posedu erla Lestera u Holkom Holu. Priče o ovim rukopisima, onoliko koliko se o njima zna, vredi izložiti. Ove prve je u Beču za malu svotu nabavio prvi erl od Litona i poklonio ih gospodinu Forsteru; ovu drugu, koja je, prema belešci na naslovnoj strani, prethodno pripadala slikaru Đuzepeu Geciju, koji je živeo u Rimu početkom osamnaestog veka, nabavio je, pretpostavlja se, prvi (Holkom) erl od Lestera, koji proveo nekoliko godina u Rimu pre 1775. godine i tamo nabavio mnoga umetnička blaga. Njena prethodna istorija je nepoznata. Ova knjiga – rasprava o prirodi vode – po svemu sudeći ista je ona na koju se poziva Rafael di Fren u skici Leonardovog života, koja se pojavljuje u njegovom izdanju Trattato della Pittura, objavljenom u Parizu 1651. godine, gde se navodi da je „izgradnja kanala u Martezani bio povod za to da sastavi knjigu o prirodi, težini i kretanju vode, punu velikog broja crteža različitih točkova i mašina za mlinove zarad regulisanje protoka vode i njenog izdizanja na određenu visinu.“

Od rukopisa u Vindzoru, koji su uglavnom oni koji se bave anatomijom, dve knjige s faksimilima (60 listova s oko 400 crteža), transkripcijama i prevodima, objavili su g. Piumati i Sabašnjikov; Dell ‘Anatomia Fogli A (Pariz, 1898), Fogli B (Torino, 1901) i Quaderni d’Anatomia, u šest knjiga (129 listova s oko 1050 crteža), objavili su g. Vangenštan, Fonan i Hopštok (Oslo, 1911–16). Faksimili ostalih listova u Vindzoru objavio je Ruver s ploča pripremljenih za Sabašnjikova. Rukopis u Britanskom muzeju i tri u biblioteci Forster objavila je u Rimu Reale Commissione Vinciana u periodu između 1923. i 1934, a izdanje Lesterovog rukopisa uredio je Đerolamo Kalvi (Milano, 1909).

Kako se Leonardova slava kao pisca uglavnom oslanjala na Traktat o slikarstvu, možda ovde nije naodmet pokušati da se utvrdi odnos ovog dela s originalnim rukopisima.

Traktat je prvi put objavio Rafael di Fren, u Parizu, 1651. godine, a francuski prevod Rolana Freara, sjor de Šambre, takođe je objavljen iste godine. Di Fren izveo je svoj tekst iz dva stara prepisa Ruk. 834 u biblioteci Barberini, koji je sada po svoj verovatnoći prebačen u Vatikan, istovremeno s ostalim sadržajem pomenute biblioteke. Jedan od ovih prepisa napravio je vitez Kasjano dal Poco, koji ga je 1640. predao M. Šantelupu, preko koga je stigla do Di Frena zarad pripreme njegovog izdanja; drugi mu je u istu svrhu pozajmio M. Teveno.

Sledeće izdanje Traktata objavio je 1817. godine Guljelmo Manci, koji je za svoj predložak teksta uzeo rukopis u Vatikanskoj biblioteci (Cod. Vat. [Urbinas], 1270), koji je ranije pripadao Biblioteci vojvode od Urbina. Ovaj rukopis je daleko potpuniji od ova dva, pet od osam knjiga koje sadrži nedostajalo je u verziji koje se držao Di Fren. U Mancijevom izdanju, međutim, ima mnogo propusta, a jedino adekvatno kritičko izdanje vatikanskog rukopisa je ono koje je objavio H. Ludvig (Leonardo da Vinci: Das Buck von der Malerei [Bd. xv-xviii of Kuellenschriften fur Kunstgeschichte, etc., izd. R. Eitelberger v. Edelberg], Beč, 1882, Štutgart, 1885). Ovo izdanje sadrži kompletan tekst, zajedno s nemačkim prevodom i komentarom, kao i analizu razlika koje postoje između rukopisa u Vatikanu i Leonardovih rukopisa.

Vatikanski rukopis verovatno potiče s početka šesnaestog veka. Pripisan je nekom neposrednom Leonardovom učeniku, ili Franćesku Melciju ili Salaiju, međutim ne postoje dokazi koji bi mogli da podupru ovo gledište. Bliska veza rukopisa s Leonardom je, ipak, nesporna. Bilo da je ovo originalni oblik ili nije, kompilacija je nesumnjivo napravljena pre rasipanja rukopisa. Otprilike četvrtina ukupnog broja pasusa (dvesta dvadeset i pet od devetsto četrdeset četiri) identična je pasusima u postojećim rukopisima. Mnogi drugi, koji danas u rukopisima ne mogu da se nađu u bilo kojem obliku, ipak nepobitno svedoče o svom poreklu i poslužili bi kao dovoljan dokaz da su, tamo gde se nailazi na praznine u zamršenoj priči o različitim sveskama, neki rukopisi danas nestali: ali i o tome da je, kod Leonarda i kao slikara, i kao pisca, vreme poštedelo samo fragmente njegovog dela. Sastavljač Traktata o slikarstvu imao je pristup rukopisima, a takođe verovatno i izvorima informacija o namerama umetnika, o čemu nemamo zapis. Pretpostavlja se da se držao onoga što je zamislio kao shemu umetnikovog dela. Ipak, Leonardu ne može da se prebaci to da je neposredno ili čak posredno odgovoran za uređenje i podele unutar ovog traktata i donekle je teško pripisati mu zasluge za čitav sadržaj. Izvesni pasusi shvataju se više kao ponavljanje učenika nego tema koju izlaže majstor.

Da li je Leonardo uopšte svom delu dao konačni oblik? Da li je napisao Traktat o slikarstvu ili samo delove? U posveti fra Luke Paćolija Ludoviku Sforci, u De Divina Proportione, na dan 9. februara 1498. godine, on kaže da je Leonardo završio „Il Libro de Pictura et movimenti humani“, a doktor Ludvig, koji očigledno prihvata ovaj iskaz, iznosi pretpostavku da je traktat bio u posedu Ludovika i da je verovatno izgubljen u vreme francuske invazije na Milano.

Istim povodom, i prema Vazariju i prema Lomacu, izgubljena je takođe Leonardova rasprava o anatomiji konja, koju je sastavio za vreme svojih studija za statuu Sforce.

Vazari, kao što smo videli, spominje izvesne Leonardove tekstove „koji razmatraju slikarstvo i metode crtanja i bojenja“ u smislu da su u to vreme bili u posedu milanskog slikara, koji ga je nedavno posetio u Firenci zarad razmatranja njihovog objavljivanja, i da ih je odneo u Rim kako bi sproveo svoju nameru, premda s kakvim ishodom, Vazari nije bio u stanju da kaže. Za ove tekstove se iznosi da su bili sastavljeni „slovima ispisanim levom rukom, unatraške“, pa stoga ni na koji način ne mogu biti istovetni rukopisima ni iz biblioteke Barberini, ni iz Vatikana. Imajući u vidu to da je Vazari pisao za Melcijevog života, razumno je zaključiti da se ovaj rukopis u ranom periodu izdvojio od ostalih i da stoga nije bio deo glavne mase rukopisa koji su prešli u Melcijevo vlasništvo posle Leonardove smrti, jer Vazari navodi da ih je ovaj čuvao kao da su relikvije. Što se tiče toga da li je ovaj rukopis bio identičan delu na koje ukazuje fra Luka Paćoli, nema dovoljno dokaza na kojima bi moglo da se uspostavi mišljenje. Pored toga, dokazi fra Luke ne smeju da se tumače isuviše doslovno. Reči iz posvete u De Divina Proportione, „tutta la sua ennea massa a libre circa 200000 ascende“, takođe bi prirodno sugerisale da je statua Franćeska Sforce u stvari izlivena u bronzi, ali preovlađujuća težina dokaza, uključujući i Leonardova pisma zabranjuje svaku takvu pretpostavku. Dakle, na sličan način, možda je moguće da se u slučaju Traktata o slikarstvu, o grubim nacrtima i fragmentima, govorilo kao o zaokruženim radovima. Samo delo neprestano je nicalo u umu autora. Bilo je oblikovano i prekrajano bezbroj puta, dok se njegova svrha menjala i širila u njegovom napretku u svakoj novoj oblasti proučavanja, koje je iznova otkrivalo srodnost umetnosti i prirode. Sigurno je da on nikad nije ispisao „finis“. U svakom slučaju moguće je da nikad nije zastajao s istraživanjem onoliko dugo koliko bi mu bilo potrebno da organizuje i klasifikuje ono što je napisao – to jest da je sve ovo ostavljao za podesnije vreme. Geniju, trebalo bi da se prisetimo, nije u prirodi sklonost ka sintezi.