Edvard Džon Morton Draks Planket, koji će po očevoj smrti, 1899. godine, postati osamnaesti baron Danseni, središnja je figura fantastike dvadesetog veka. Rođen je u Londonu, 24. juna 1878. godine, u aristokratskoj porodici anglo-irskog porekla. Danseni će do kraja života (1957), ostati veran svojim korenima, možda za nijansu pretežući na englesku stranu. Neobično zvuči, ali tokom svog obrazovanja, naročito u početku, nije pokazivao nikakvo naročito zanimanje za književnost, a njegov prvenac, neubedljiva pesma objavljena 1897. godine u časopisu „Pel Mel“, uopšte nije nagoveštavala pedesetogodišnju, čudesnu književnu karijeru.

Pre Dansenija, kao proto-začetnike fantastične književnosti, nailazimo na Džordža Makdonalda, Vilijama Morisa i Luisa Kerola. Danseni je počeo da ga uliva u potpuno nezavisnu književnu formu, odvajajući ga i od književne bajke upućene deci i od romantičnog pseudoistorijskog romana. Njegova prvenstvena inovacija bilo je stvaranje „drugog sveta“, potpuno nezavisnog od poznate istorijske i savremene stvarnosti, sveta sa sopstvenom mitologijom i kosmologijom. Na primer, svet prikazan u zbirkama priča Bogovi Pegane i Vreme i bogovi, s jedne strane je povezan s našom stvarnošću ili našom prošlošću, a s druge je krajnje nestalan i nejasan – mnogo nestalniji od Tolkinove „Srednje zemlje“. Elementi mitografije kojoj se Danseni priklonio već su postojali i nije teško setiti se izvesnih izmišljenih svetova iz ranijih epoha. Međutim, Dansenijeva tvorevina bila je izuzetna po obimu i stvarna sama po sebi. Dansenijev svet nije san ili alegorija, kao kod Džordža Makdonalda i Luisa Kerola. Gotovo istovremeno s Dansenijem, izvesni pripovedači – pre drugih, Džejms Metju Bari i L. Frenk Baum – približili su se obodima tog „drugog sveta“. Ali svet Pegane nije Nedođija ili Oz.

Danseni je bio prvi koji je napustio ideju o neposrednom nadahnjivanju iz postojećih mitologija, tako što bi ih tumačio ili prepravljao, nasuprot Džordžu Makdonaldu, koji se u svojim romanima koristio hrišćanskim „mitom“, i nasuprot Vilijamu Morisu, koji se oslanjao na nemačku tradiciju – pagansku i srednjovekovnu. Danseni je sazdao sopstvenu mitologiju, koja je funkcionisala sasvim nezavisno. Time je sebe poštedeo potrebe za originalnim mitom i svetom budućnosti (kao kod Hodžsona) ili svetovima na drugim planetama (kao kod K. S. Luisa). Time je Danseni otvorio put Tolkinu i drugima. Još pre Tolkina, izložio je razloge za savremenu potrebu za fantastičnim „svetovima“ – moguće je da je to bilo ideološko bekstvo.

Međutim, treba priznati da Danseni nije bio naročito dosledan. Sazdavši novi svet i novu mitologiju u svojim ranim zbirkama, praktično ih je u budućnosti ostavio po strani. Iako u mnogima od pseudo-orijentalnih slika  u kasnijim pričama (na primer, u zbirkama Sanjareve priče i Knjiga čuda) odjekuje svet Pegane, opšte uzev ovakvu atmosferu, jedinstvenu za svoje vreme, Danseni je ostavio za sobom. U kasnijim pričama, izmišljene (nove) i neponovljive slike bogova koje je sam sazdao, postoje naporedo s bogovima iz poznatih mitologija. Radnja se odvija i u fantastičnim zemljama Istoka, i u neodređenoj prošlosti Evrope, a sve više – u sadašnjosti.

Danseni je, možda bi moglo da se kaže, bio skučen čak i u okviru svog sopstvenog sveta; želeo je da svojim čitaocima ponudi „nove svetove“, kako obećava na početku Knjige čuda. U stvarnosti, Danseni je nesumnjivo evoluirao od žanra fantastične književnosti, u kojem je stvorio nešto novo i jedinstveno, do nešto tradicionalnije „čudne priče“.

Prvo svoje ostvarenje, zbirku Bogovi Pegane, objavio je 1905. godine, stekavši obožavaoce, između ostalih, i u Vilijamu Batleru Jejtsu, Radjardu Kiplingu i Lejdi Gregori. Sanjareve priče (1910), mogli bismo da sagledamo očima Aristotela, a ipak ne bismo bili kadri da kažemo odakle ove priče dolaze, da li s istoka, da li iz još neotkrivenih predela Afrike, da li s miomirisom magnolije, ali svakako se duši obraćaju najprijatnijim dodirom. I u ovoj zbirci Danseni je raskošan i poetičan, drugačijeg Dansenija ne bismo mogli ni da zamislimo. Kao veliki vizionar, Danseni uporno brani jednakost izmišljenih svetova i ovog stvarnog, a taj njegov motiv nadalje se sreće kod mnogih autora 20. veka, a njegovi najvažniji likovi su proroci, astrolozi, mitološke zveri, oblaci, kišne gliste i sve moguće vrste odbačenih stvari, kao po nekakvom pravilu obdarene razumom i sposobnošću govora.

 Ove priče, koje su se pojavile uoči Prvog svetskog rata, kao da otkrivaju prolaz u drugi svet, ili možda svetove. Toponimi, imena kraljeva i kraljica, princeza i uopšte junaka priča, ono su po čemu posebno poznajemo Dansenija: on je tu majstor bez premca. Ono što u ovim pričama nije tako vidljivo, a ipak je prisutno, jesu satira na račun društva i kritika bezdušne industrijske proizvodnje, i iskren glas protiv potpunog porobljavanja čoveka. Otuda verovatno i okretanje „svetu vila i vilenjaka“, šumama, rekama, drevnim pustinjskim gradovima, brdima koja govore: Fantazija je jedino oslobođenje!

Dansenijeve najbolje priče ostaju jedinstvene; niko još nije uspeo da preotme njegove vizije ili da oponaša njegov pomalo arhaičan, otvoren stil, premda je, mora se priznati, groznih pokušaja bilo. U Dansenijevoj vizuri, fantazija nas oslobađa opsesije svakodnevnih poslova i pošto priča odmakne dublje u prostor, tamo gde se čovek i fizički i duhom sreće s drugim vrstama, stvorenjima i stvarima – gnomima, gibelinima, gnolovima, Umiljatom zveri i Pticom nedokučivog oka – pred nama, budući da imaginacija radi punom parom, iskrsava ono što stvarnost ne može da nam pruži, i mi shvatamo – sad da li sa zebnjom ili olakšanjem – da svet, u stvari, ne pripada samo nama. A duge rečenice koje je Danseni tako voleo samo nas pripremaju za obrt, kad na pozornicu odjednom stupa ono čudesno.

Danseni je tvrdio da je fantastične priče i kratke priče iznedrene iz fantazije sastavljao bez mnogo napora, govorio je kako su mu one jednostavno navirale, i premda je bio veoma inteligentan, a u svom štivu veoma često okrenut crnom humoru, izgradio je sopstvenu teoriju po kojoj umetnik prekoračuje preko onoga što njegov intelekt otkriva. Nema sumnje da je Danseni dopuštao da ga preko te granice intelekta vodi njegova razigrana mašta. Kraj sveta, koji se nebrojeno puta u njegovim pričama javlja kao suva realnost, čarobne, neprohodne šume, zmajevi i stvorenja koja pohode, litice, vresišta, gradovi u oblacima, sve je to zaodenuto mitološkom svetlošću, metaforičnim jezikom senki i davno iščezlim predelima. Ne treba zaboraviti da je Danseni bio znalac grčkog i latinskog jezika, otuda su imena koja je davao svojim junacima, vilinskim zemljama, nepoznatim morima i planinama veoma blisko povezana s grčko-rimskim svetom bogova, titana, kentaura i uopšte mitoloških bića. H. P. Lavkraft, jedan od vodećih američkih fantasta, pošto je otkrio Dansenijeve priče i pošto su one presudno uticale na njegovo pisanje (kao što su uticale i na Tolkina i Ursulu Legvin), u svom delu Lord Danseni i njegovo delo, ovako se o njemu izrazio: „Otkrivamo Dansenija u punom zamahu; helenski osećaj za zaplet i sudbinu, veličanstven kosmički pogled na stvari, nenadmašna tečnost jezika i genijalna mašta, mitski odblesak vilinskih zemalja, ’s one strane istoka’, to jest ’na kraju sveta’, zaprepašćuje umeće za izumevanje muzikalnih, privlačnih i čudesno podesnih imena, ličnih i geografskih, po uzoru na klasičan i orijentalni svet. Neke od Dansenijevih priča bave se stvarnim svetom koji poznajemo, i stvarnim čudesima koja se u njemu zbivaju, ali najbolje među njima upravo su o zemljama koje smo u stanju da zamislimo samo u snovima. A one su sastavljene u tom kitnjastom duhu koji stremi visinama umetnosti, budući da ne obuhvata onaj vidljiv moralni ili vaspitni element, osim one čudesne alegorije neodvojive od mitskog sveta kojem i pripadaju. Dansenijeva jedina didaktička ideja izgleda da je umetnik koji se gnuša ružnog, glupavog i običnog. Povremeno dolazimo u dodir sa satirizacijom društvenih institucija, i tu i tamo s lamentom nad prirodom, koju zagađuju prljavi gradovi i grozne reklamne poruke…“

Čitajući njegove priče o čudesnom, otkrivamo da je osim klasičnog sveta i mitova starog sveta, Danseni uveliko bio otvoren i za druge uticaje: Biblija mu je, nema sumnje, otvorila interesovanja za istok; u velikoj i raznolikoj biblioteci u njegovom zamku nalazila se sjajna literatura, od klasičnih dela, grčkih i rimskih autora, preko dela francuskih enciklopedista, viktorijanskih pisaca; ne može se osporiti uticaj braće Grim i Hansa Kristijana Andersena, zatim fantastičnih priča nezaobilaznog Edgara Alana Poa, kao i irskih usmenih predanja. U svojoj knjizi iz 1922, Don Rodrigez: hronike iz doline senki, nadahnjivao se Servantesovim Don Kihotom.

Dansenijevi svetovi su raznovrsni; najčešće su to srednjovekovni gradovi, biblijski ili istočnjački; neki su i savremeni i premda je njegovo poreklo bilo anglo-irsko, on je u svom književnom delu do kraja Irac, duboko uronjen u irsku mitologiju i narodne priče, i možda je moguće posmatrati kao pravog čarobnjaka u nekom nevelikom, bedemom opasanom pustinjskom gradu, do kojeg ne vodi nikakva uređena staza, ali ga, uprkos spoticanjima na tom pešačenju, vredi posetiti, jer nas u tom naselju očekuje nešto čega nema nigde drugde.

Danseni, po svemu sudeći ateista, stvorio je krajnje neobičan univerzum od čiste imaginacije. Iako se često navodi da je Danseni temeljno poznavao jezik Biblije, ogroman broj bogova u Dansenijevom panteonu ukazuje na uticaj grčko-rimske mitologije, a i on sam nije se protivio takvom zaključku. U svojoj prvoj autobiografiji iz 1938. godine, Danseni ukazuje na izvore imaginacije:

„Izvor sve imaginacije nalazi se u našim poljima, a sve stvoreno dovoljno je lepo za buduće uzlete pesnika. Ono što se naziva realizam samo zapada daleko iza ovih uzleta, zbog toga što je čovek isuviše zainteresovan za pojedinosti materijalnog; puko nabrajanje litica nije poezija, ali sva sećanja na doline i brda, livade i šume, i nebo… materijal su za poeziju, koji samo čeka da se za njim posegne i da bude izložen pogledu onih kojima je stalo da ga opaze.“

Do kraja druge decenije dvadesetog veka, Danseni je sastavio gotovo polovinu najvrednije fantastične proze koju imamo, Vreme i bogovi (1906), Sanjareve priče (1910), Knjiga čuda (1912), Pedeset jedna priča (1915), Poslednja knjiga čuda (1916), Priče o tri hemisfere (1919), kao i dve zbirke drama: Pet komada (1914) i Komadi o bogovima i ljudima (1917). Njegovi obožavaoci, nema sumnje, vole njegove priče upravo zbog utiska o „dalekim, drugim svetovima“ u kojima je, iako su proizvod čiste imaginacije, moguće pronaći utočište od „stvarnog“ sveta.

Dansenijevo delo odlikovalo se izvesnom gotovo usporenom težnjom prema realizmu i naučnoj fantastici, što je postalo očigledno četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, to jest  poslednje dve decenije njegovog života. To ipak nije bilo od takve težine da on ne ostane priznati autor fantastike, sve do pojave Gospodara prstenova. Dansenijevo mišljenje o ovoj Tolkinovoj epopeji, ostaje nam nepoznato. Mala je verovatnoća da bi mu se roman dopao. Pored toga što je pred kraj  života Danseni napustio fantaziju, treba imati na umu duboku ideološku razliku između Dansenija i Tolkina. „Privatni svet hrišćanina“ – Tolkina – nije mogao a da ne bude zapanjujuće različit po duhu i sadržaju. Dansenijeva reakcija na Svemirsku trilogiju K. S. Luisa je poznata – i ona je daleko od ushićenja.

Danseni je fantaziji podario nov metod i nov stil, premda su njegovi jezički eksperimenti bili mnogo umereniji nego na primer kod Vilijama Morisa ali je on, pri tom sjedinivši stilistiku visoke renesanse, irskih saga i istočnjačkih bajki, nema sumnje uspeo da razvije egzotičan, otmen, moderan stil pripovedanja. Taj stil bio je potpuno prikladan za izlaganje mitova koje je sam stvorio., i upravo taj stil, svesno ili ne,  nekoliko decenija podražavali su autori fantastične književnosti.