„Šta je ovo? Zar mi lice izgleda neobično?“ I pao je. Najverovatnije izliv krvi u mozak. Stivenson je kroz nekoliko sati umro. Uz počasnu noćnu stražu, pokriven engleskom državnom zastavom, starosedeoci Samoe na ramenima su ga preneli na vrh planine Vaea, na mesto okrenuto pučini, gde je i sahranjen. Obistinio se njegov stih:

„Ovde on leži, gde je i žudeo da bude…“

U svojim knjigama Stivenson prikazuje one mračne kutke čovekove duše, odbacujući ugled pojedinca, to jest upravo ono što čemu se u viktorijansko doba pridavao veliki značaj. Društvo u Engleskoj devetnaestog veka bilo je toliko obuzeto moralom i čestitošću, da je mnoge stvari, koje su se smatrale zabavnim ili prijatnim, nazivalo grehom.

Stivenson istražuje dualnost čovekove prirode, zaokuplja se čovekovim etičkim problemima, a u njihovom rasplitanju oslanja se na tradiciju romantičara i, u izvesnoj meri, pogotovo u ovoj priči, na stvaralaštvo Dostojevskog. Ovo može da se učini neobičnim, ali godine 1885, Stivenson je, u prevodu na francuski, pročitao Zločin i kaznu Dostojevskog. Pod uticajem ovog vanvremenskog romana, Stivenson je prvo sastavio priču Markhajm, čime je otvorio put Neobičnom slučaju. Uticaj ovog romana Dostojevskog na Stivensona, tema raspolućenog života glavnog junaka, pitanje postojanja dobra i zla u čovekovoj prirodi, veoma se oseća u Neobičnom slučaju doktora Džekila i gospodina Hajda.

Priča je imala grandiozan uspeh kod čitalaca. Knjiga se u početku prodavala za jedan šiling u Velikoj Britaniji i jedan peni u Sjedinjenim Državama. U prvih šest meseci prodato je 40000 primeraka. Kako 1901. godine navodi Stivensonov biograf, Grejem Balfur, uspeh je prvenstveno imao da zahvali „etičkom instinktu javnosti“ nego bilo kakvoj svesnoj percepciji umetničkih dometa knjige. Zaključno s 1901. godinom, procenjeno je da je u Sjedinjenim Državama prodato 250000 primeraka. I samo što je objavio Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda, Stivenson je dospeo u položaj „stalne opasnosti po svakodnevni život viktorijanske Engleske“.

Iako je od same pojave priče poznato da je ona jedan od najboljih primera razmatranja razdvajanja čovekove ličnosti, ovu priču moguće je shvatiti i kao filosofsko istraživanje, jer i sam autor ukazuje na to da svaki čovek u sebi nosi dualnost i da samo od nas zavisi koja će od dve prirode, dobro i zlo, prevladati u nama. Ovde se susrećemo sa šizofrenijom, ali ne ogoljenom, jer glavni junak nije bolestan i, nasuprot čoveku stvarno obolelom od šizofrenije, koji ne shvata da se proces razdvajanja odvija u njemu, doktor Džekil veoma dobro razume da je gospodin Hajd on sâm i da predstavlja drugu li­čnost u njemu samom. Postoje i druga tumačenja poruke ove priče, svima njima zajednička je dualnost, izvestan neizbežan sukob, na primer između škotskog nacionalizma i unije s Engleskom, zatim oštra podeljenost u samom gradu Edinburgu, između starog, srednjovekovnog dela, u kojem je živela sirotinja i modernog dela grada iz doba kralja Džordža, u kojem je živeo bogat svet. Izgleda da nas dualnost iznenađuje gde god da se okrenemo.

Kao mlad čovek, Stivenson je bio očaran pretrpanim i opasnim starim četvrtima Edinburga, pa je tako, noću, kad bi svi u kući polegali, umeo da se iskrade i prepusti neodoljivom zovu ulica, sasvim lepo sagledavajući dve oprečne strane grada – jednu čije je carstvo trajalo za dana, i onu drugu, čije se carstvo protezalo na noć. I Stivenson je živeo u tom neprestanom smenjivanju svetlosti i mraka, razboritosti i bezumlja, dve strane prirode za koju je osetio da postoje i bore se u svakom čoveku. Iz tog vremena nema sumnje, bio mu je poznat slučaj edinburškog političara Vilijama Brodija, koji je preko dana bio ugledan građanin, a noću vodio tajni život obijača, kako se ispostavlja, delimično zbog uzbuđenja, delimično kako bi sebi obezbedio sredstva za kockanje.

U vreme kad je sastavio priču, oktobra 1885. godine, Stivenson je, hronično lošeg zdravlja, počeo s uzimanjem izvesnog eksperimentalnog sredstva, „kolačića“ kako je sam umeo da kaže, iz čega se izrodila priča o vrlom doktoru i njegovom opakom drugom ja. U to vreme, kokain, o kojem je ovde po svemu sudeći reč, bila je nova, neispitana stvar, s očigledno stimulativnim dejstvom na organizam. Tako je i Frojd, posvetivši se ispitivanjima nove supstance, iste 1885. godine, u članku „O koki“, izveštavao o izuzetnom uzbuđenju i du­gotrajnoj euforiji: „Ako čovek intenzivno radi pod uticajem koke, posle tri do pet sati dolazi do naglog nestajanja osećanja dobrog raspoloženja i sledeća doza je neophodna kako bi se savladao umor…“

Nemamo pouzdanih svedočanstava, ali Stivenson mora da se zaprepastio do koje ga je mere privlačila ona tamna stra­na života. Zbog čega je radnju smestio u London, a ne u svoj rodni Edinburg, ostaje samo da se nagađa, ali izgleda da je London s kraja devetnaestog veka bio savršeno poprište za priču. Osim toga, Stivenson mora da je čuo za izvesnog doktora po imenu Džon Hanter. Ovaj je bio poznat svuda gde je to bilo potrebno: njegova žena bila je ljubitelj umetnosti, a živeli su u ogromnom zdanju, gotovo palati, na Lester Skveru, gde su često priređivali zabave. Odmah pada u oči da se u dnu zdanja, baš kao i u priči, nalazila Hanterova hirurška sala, a unutra zapanjujuća zbirka najčudnijih i najneobičnijih vrsta. I tik uz nju, nalazila se prostorija za predavanja, iza koje su vrata vodila prema sumornoj uličici koja danas izbija na Čering Kros. Tu su, u gluvo doba noći, kradljivci leševa stizali sa svojom robom. O ovima je Stivenson prethodno već sastavio jezi­vu priču, Kradljivci leševa, koju je, kao i prethodno pomenutu priču Markhajm, takođe moguće razumeti i kao prethodnicu Neobičnom slučaju doktora Džekila i gospodina Hajda.

Topografija, likovi, događaji u Neobičnom slučaju, toliko su zaprepašćujuće stvarni da su ljudi, s pojavom Džeka Trboseka, počeli da veruju da je Edvard Hajd zaista stvarna ličnost. Tim pre što se i za Dže­ka Trboseka govorilo da je čovek od medicinskog znanja.

Sva je prilika da je prvu verziju Stivenson spalio pod pritiskom svoje puritanske žene, premda u ogledu O snovima, iznosi nešto drugačiji pogled na sudbinu dela koje ga je učinilo slavnim s obe strane Atlantika. Kako bilo, verzija koju imamo, prava je majstorija na temu dvostruke ličnosti. Donoseći poznatu ideju o večnoj borbi dobra i zla, ideju kojom se u izvesnoj meri bavio i u drugim svojim proznim ostvarenjima, Stivenson, ispod površine, poziva čitaoca na raskrinkavanje licemerja. Svejedno, na Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda, paradoksalno, gledalo se i kao „na jedan od najboljih priručnika viktorijanske ere“, jer nemilosrdno razotkriva suštinsku dihotomiju devetnaestog veka – spoljašnju uglađenost i unutrašnju pohotu.

Još za života Stivenson je postao legenda. Tvorac te le­gende, u značajnoj meri, bio je on sâm, kako kaže Vladimir Nabokov. A Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda možda je veća legenda od svog autora, u svakom slučaju priča je zanimljiva i više od veka posle objavljivanja, pre svega zbog toga što je to verovatno slika našeg dualnog sveta.