Stivenson je u ovim pričama iz Nove Hiljadu i jedne noći ispleo jedinstvenu vrstu tkanja, ili uneo osobenu vrstu atmosfere, koja ne liči na šta drugo… Delimično je to atmosfera sna, u kojem toliko mnogo neskladnih stvari ne proizvode iznenađenje. Delimično je to stvarna atmosfera Londona noću; delimično je to nestvarna atmosfera Bagdada.
Prevod Milan Miletić | Pogovor G. K. Česterton
Izdanje 2017 | Format 11×18cm
Strana 200 | ISBN 9788689107937
1.100 рсд
U zbirci Nova Hiljadu i jedna noć preuzima strukturni okvir i atmosferu narativa iz Hiljadu i jedne noći, a mistični, egzotični Bagdad neposredno presađuje u sumornu, maglovitu i kritikom prožetu atmosferu viktorijanskog Londona. Umesto uličica drevnog Bliskog istoka, opasnost, misterije i iznenadni obrti odvijaju se u privatnim klubovima, viktorijanskim salonima i polumračnim londonskim kčmama, čime se stvara rani obrazac urbane gotike i modernog lokalnog misticizma.
Narativni stil odlikuje se izuzetno elegantnom, uzvišenom i blago arhaičnom prozom koja u kombinaciji s bizarnim, grotesknim i apsurdnim situacijama stvara prepoznatljivu ironičnu distancu i ton parodije.
Podražavajući uvreženu strukturu (priču u priči) klasičnih arapskih pripovedaka, Stivenson upliće doživljaje princa Florizela od Bohemije i njegovog pukovnika Džeraldina, gradeći mozaik povezanih subverzivnih epizoda. Glavni junaci ne ulaze u opasne poduhvate iz egzistencijalne potrebe nego iz aristokratske dosade, čime se potraga za pustolovinom ruši i prikazuje kao moderan, estetski eksperiment i eskapizam od viktorijanske dosade.
Uvođenjem fiktivnih institucija poput „Kluba samoubica”, Stivenson unosi mračni psihološki realizam i nihilizam, ispitujući viktorijansku anksioznost, kockanje sa sopstvenim životom i fascinaciju smrću.
Jezik zbirke je uglađen kao i uvek, ritmičan i visoko stilizovan, gde precizan izbor reči i otmena sintaksa promišljeno odudaraju od potresnihi nasilnih motiva, pojačavajući utisak esteticizma. Spajanjem urbane atmosfere, zločina, tajnih društava i nasumičnosti kao glavnog pokretača radnje, zbirka je neposredno uticala na razvoj moderne kriminalističke fantastike, utirući put likovima poput Šerloka Holmsa.
Može da izgleda kao paradoks da se kaže da je Stivensonovo najoriginalnije delo bilo parodija. Ali svakako je predstava o Novoj Hiljadu i jednoj noći jedinstvena u svetu koliko i stara Hiljadu i jedna noć; uz to, ona za svoju istinsku genijalnost ne duguje modelu koji parodira. Stivenson je ovde ispleo jedinstvenu vrstu tkanja, to jest uneo jedinstvenu vrstu atmosfere, koja ne liči ni na šta drugo: to je predeo u kojem mnoge neskladne stvari mogu da pronađu komičan sklad.
Delimično je to atmosfera sna, u kojem tako mnogo neskladnih stvari ne predstavljaju iznenađenje. Delimično je to stvarna atmosfera Londona noću; delimično je to nestvarna atmosfera Bagdada. Sveprožimajuće i blago prisustvo princa Florizela od Bohemije, tog misterioznog suverena, koji vlada polovično, dočarano je s nekom vrstom pompezne i nejasne diplomatske rezerve, što podseća na burnu noćnu moru starog kosmopolitskog dvoranina.
Sam princ Florizel kao da ima palate u svim zemljama, a ipak čitalac naklonjen humoru podozreva, napola svesno, da je princ samo pompezni prodavac duvana, koga je Stivenson nekom zgodom pronašao u Rupert Stritu i odlučio da od njega napravi podnošljivo dovitljivog junaka. Ova dvojaka ličnost, poput ličnosti istinskog sanjara, uobličena je nesvakidašnjim umećem, a da jednim jedinim pitanjem ne opterećuje nepodnošljivu lakoću naracije. Humor Florizelove kolosalne snishodljivosti uspostavlja ne samo nov karakter, nego novu vrstu karaktera.
On se nalazi u novom odnosu prema onom što je stvarno i onom što je nestvarno; on je neka vrsta proverene nemogućnosti. Od tog vremena mnogi pisci sastavili su silne maštovite ekstravagancije o svetlostima Londona; ipak, Stivenson je mnogo više od Tenisona propatio od onog na šta se ovaj drugi požalio ukazujući na to da je „sve moralo da ima seme.“ Međutim, tek nekoliko pisaca zaista je dotaklo one ironične polutonove i stvorilo istu stvar, tako zaokruženu kokni zaverom i pričom dostojnom Hiljadu i jedne noći.
Ali princ Florizel od Bohemije nije marioneta. On je stvarnost; osoba koja kao da ispunjava prostoriju, a ipak je od onog materijala od kojeg se prave snovi; nije jednostavno stvar sazdana od punjenja. Krute i nestvarne lutke mogu da se uprašnjave kad se raspoloženje promeni; ali nije nam lako da zamislimo da će bilo ko iz Florizela ukloniti punjenje. Neću da kažem da je Nova hiljadu i jedna noć najveće Stivensonovo delo, premda bi možda mogao da se otvori slučaj. Nego ću reći da je ono po svemu sudeći jedinstveno: nije bilo ničeg sličnog pre i, verujem, ničeg što bi mu bilo ravno kasnije.
¾
Robert Luis Stivenson (1850–1894), škotski pisac, pesnik i esejista, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima kao što su „Ostrvo s blagom“ i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Njegova dela su bila popularna zbog svoje uzbudljive radnje, živopisnih likova i psihološke dubine. Stivenson je bio vešt pripovedač koji je umeo da stvori atmosferu neizvesnosti i misterije. Njegovi romani često istražuju teme dobra i zla, kao i složenost ljudske prirode. Stivenson je takođe pisao pesme, oglede i putopise, pokazujući svoju svestranost kao pisac. Njegov stil pisanja bio je elegantan i prefinjen, s dozom humora i ironije. Zapamćen je kao optimističan čovek.
