Platonov dijalog Alkibijad spada u sam vrh antičke misli jer neraskidivo povezuje unutrašnje samosaznanje s etikom i politikom. Kroz živ dijalog između Sokrata i mladog, ambicioznog Alkibijada, Platon pokreće ključno pitanje: šta je zaista potrebno da bi se vodila jedna država? Sokrat ruši Alkibijadovu iluziju da je spreman za velika politička dela. On mu pokazuje da nikakva lepota, bogatstvo ili plemenito poreklo ne mogu da zamene duboko, suštinsko znanje o tome šta su pravednost i dobro.
Prevod Marija Matojani | Pogovor Jovica Aćin
Izdanje 2014 | Format 11×18cm
Strana 108 | ISBN 9788689107289
900 рсд
U antici se Alkibijad čitao kao najbolji uvod u Platonovo filosofsko delo. Veoma pristupačan, jednostavne strukture, atraktivan za svakog ko želi da se bez teškoća uputi u Platonovu misao, ovaj autentični sokratski dijalog, do danas nepoznat na srpskom jeziku, pričiniće vam intelektualnu radost. Knjiga je upotpunjena instruktivnim pogovorom.
Platonov dijalog Alkibijad jedno je od ključnih mesta antičke filosofije u kojem se uspostavlja neraskidiva veza između samosaznanja, etike i političke odgovornosti. Kroz dinamičan i pedagoški vođen razgovor između Sokrata i mladog, izuzetno ambicioznog Alkibijada, dijalog temeljno preispituje preduslove neophodne za vođenje države. Sokrat razobličava Alkibijadovu iluziju o sopstvenoj spremnosti za političko delovanje, dokazujući mu da spoljašnja lepota, plemenito poreklo i bogatstvo ne mogu da nadomeste odsustvo temeljenog znanja o pravednosti i dobru. Središnji filosofski uvid dijaloga sažet je u čuvenom delfijskom imperativu „upoznaj samog sebe“, pri čemu Sokrat definiše čoveka ne kao njegovo telo ili imovinu, nego kao samu dušu (psyche). Iz te definicije proističe koncept „brige o sebi“ (epimeleia heautou), koji ne označava egoističnu samoživost, nego moralno i intelektualno usavršavanje duše kao uslov bez kog je nemoguće brinuti o drugima ili o državi.
Slikom oka koje vidi sebe gledajući u zenicu drugog oka, Platon nenadmašno ilustruje uslovljenost samosaznanja: duša može da sazna svoju najvišu, božansku prirodu samo ogledajući se u drugoj, umnoj duši i dijalogu. Pripovedački stil odlikuje se prepoznatljivom sokratovskom ironijom i elenktičkom metodom, gde se početno samopouzdanje sagovornika postepeno razgrađuje i prevodi u stanje osvešćene nedoumice (aporia). Na kraju, Alkibijad funkcioniše kao bezvremeni protreptik – strasni poziv na filosofski život koji opominje da je politička moć bez moralne samokontrole i mudrosti pogubna i za pojedinca, i za polis.
Prevodeći Platonov dijalog Alkibijad na nemački jezik, krajem prve decenije XIX veka, Fridrih Šlajermaher zaključio je da spis ne potiče od Platona. U svom predgovoru za izdanje Platonovih dijaloga, izneo je svoje argumente za navodnu neautentičnost spisa. Pozivajući se na svoje ogromno filološko iskustvo i smatrajući se jednim od retkih eksperata sposobnim da ospore dotadašnja stanovišta tradicionalnih autoriteta, počevši od antike, o Platonovom sveukupnom delu, Šlajermaher je izneo mišljenje da je Alkibijad I „beznačajan i siromašan rad, i to do te mere da nipošto ne može biti pripisan Platonu“.
Ukazivao je na jednoobraznost dijaloga, ali je samo nekoliko redaka dalje protivrečio sopstvenoj tvrdnji, pišući da su neka mesta u spisu naročito divna, takva kakva samo Platon može da sastavi.
Prema njemu, u dijalogu se nedovoljno iskazuju ključni elementi sokratskih dijaloga u kojima se pojavljuje Alkibijad: Sokratova ironija i filozofičnost, kao i poznata Alkibijadova ljubav prema Sokratu.
Onda se rasplamsala prepirka o autentičnosti Alkibijada I, koja je potrajala sledećih osamdesetak godina. Rasprava je završena s pretežnim davanjem Šlajermaheru za pravo, bez obzira što je proponenata za Platonovo autorstvo bilo više.
George Grote je, štaviše, smatrao da je dijalog o kojem je reč upravo „specifičan uzorak sokratsko-platonskog metoda“, a da to važi i za Alkibijada II, te da je Šlajermaher potpuno izgubio iz vida moćnu raznolikost Platonovih dijaloga, pa da se Platonovo pisanje ne može svesti na samo jednu jedinu stilsku shemu, prema kojoj bi onda izvesni tekstovi bili autorizovani kao kanonski, a drugi isključeni iz Platonovog korpusa.
¾
Platon (427–347. p. n. e.), Sokratov učenik i osnivač Akademije, mislilac koji je verovao da je ovaj vidljivi svet samo bleda senka savršenog i večnog sveta Ideja. Kroz svoje dijaloge, poput „Države” ili „Gozbe”, on nije samo izlagao suvu teoriju, nego je stvarao vrhunsku dramatizovanu filosofiju u kojoj se do istine dolazi kroz živu reč i sukob mišljenja. Njegova čuvena Alegorija o pećini ostaje najmoćnija slika u istoriji čovečanstva za opis procesa saznanja i oslobađanja od okova iluzije. Kao zagovornik vladavine „filosofa-kraljeva”, Platon je težio stvaranju idealnog društva zasnovanog na pravdi, premda su njegove političke vizije vekovima izazivale debate o granicama slobode i autoriteta. Za svakog čitaoca koji traga za „skrivenim tokovima”, Platon je početna tačka, jer nas uči da pravo znanje nije u posmatranju stvari, nego u prepoznavanju večnih istina koje su već urezane u našu dušu.
