Tomas De Kvinsi u svom ogledu demontira do tad uobičajeno posmatranje Herodota kao naivnog „oca istorije” i sakupljača bajki, redefinišući ga kao dubokog mislioca i pionira sociološke i kulturne analize. De Kvinsi naglašava da Herodotovo delo nije samo puki hronološki zapis, nego prva sistematska filosofija istorije koja nastoji da objasni veliku dihotomiju i sukob civilizacija između Istoka i Zapada. Autor primenjuje novu kritičku metodologiju kojom pokazuje da su Herodotove navodne „fantazije“ u stvari pažljivo kodirane etnografske opservacije koje zahtevaju dublje razumevanje, a ne površno odbacivanje.
Prevod Milan Miletić
Izdanje 2021 | Strana 116
Format 14×20cm | ISBN 9788660200695
750 рсд
Tomas De Kvinsi u svom ogledu demontira do tad uobičajeno posmatranje Herodota kao naivnog „oca istorije” i sakupljača bajki, redefinišući ga kao dubokog mislioca i pionira sociološke i kulturne analize. De Kvinsi naglašava da Herodotovo delo nije samo puki hronološki zapis, nego prva sistematska filosofija istorije koja nastoji da objasni veliku dihotomiju i sukob civilizacija između Istoka i Zapada. Autor primenjuje novu kritičku metodologiju kojom pokazuje da su Herodotove navodne „fantazije“ u stvari pažljivo kodirane etnografske opservacije koje zahtevaju dublje razumevanje, a ne površno odbacivanje. Ogled osvetljava kako Herodot koristi mitologiju i religijske narative, ne kao dokaz neukosti, nego kao ključne elemente za razumevanje mentaliteta, morala i političke strukture antičkih naroda. De Kvinsi koristi svoj prepoznatljiv, složen i oratorijski stil kako bi rehabilitovao Herodota, prikazujući ga kao nezaobilaznog intelektualnog prethodnika moderne istorijske i filosofske kritike.
Tomas de Kvinsi je svakako jedan od najvećih engleskih autora devetnaestog veka, čije pero seže i u podzemlje ne samo književnog nego i stvarnog sveta.
To je pisac koji se tako zaprepašćujuće ispovedao o sopstvenoj zavisnosti od opijuma da su čitaoci umišljali da čitaju fikciju a ne delo zasnovano na ličnom doživljaju, koji je najsvirepija ubistva iz svoje epohe (kad je taj zanat još držao do čestitosti, kako kaže autor) izdigao na nivo supersatire, koji je o Jovanki Orleanki sastavio retko pravičan ogled, koji je slavio tačnost i satnicu engleske poštanske kočije, bio je uzor mnogima – Dikensu, Prustu, Virdžiniji Vulf, Edgaru Alanu Pou i drugima.
To što De Kvinsi često skreće s teme čitaocu može samo da ide u prilog, jer kako bi inače doznao, na primer, da se iko na ovom svetu pita: Ima li čovek ikakve veze za sobom? Pa i pored toga što smo sigurni u odgovor, ne možemo da poreknemo da je pitanje višeznačno.
I odmah na prvi pogled ispada to da pitanje, iako paradoksalno, više cilja na korene svih nas, pa i naše civilizacije; i kad u takvom traganju za korenima neminovno stignemo do Grčke, shvatamo da pitanje može da se preoblikuje: Ima li čovek ikakve veze s Grčkom?
¾
Tomas de Kvinsi (1785–1859), engleski esejista i kritičar, najpoznatiji po svom ispovednom remek-delu „Ispovesti uživaoca opijuma”, koje je potreslo i opčinilo tadašnju javnost. Njegov stil karakteriše „strasna proza”, bogata raskošnim opisima i složenim rečeničnim konstrukcijama koje verno prenose vizije i košmare izazvane opijatima. Kao jedan od prvih pisaca koji je duboko ponirao u podsvest i psihologiju snova, izvršio je ogroman uticaj na kasnije autore poput Bodlera, Edgara Alana Poa i Horhea Luisa Borhesa. De Kvinsi je sastavio briljantno delo koje od početka do kraja provejava crnim humorom „O ubistvu kao lepoj umetnosti”, u kojem na provokativan način analizira estetiku zločina. Premda je veći deo života proveo u borbi sa dugovima i teškom zavisnošću, njegova intelektualna oštrina i sposobnost da jezikom dočara najskrivenije predele ljudskog uma ostaju gotovo neprevaziđene u književnosti.
