Prirodna istorija religije Dejvida Hjuma, objavljena 1757. godine, istražuje poreklo i razvoj religije sa stanovišta psihologije i istorije, a ne teologije. Hjum smatra da je religija nastala iz ljudskih strasti, strahova i neznanja o prirodnim uzrocima, pre svega straha od nepoznatog i želje za naklonošću nevidljivih sila. On objašnjava da su ljudi skloni ideji antropomorfinog bića, odnosno pripisivanju ljudskih osobina prirodnim i božanskim silama, što je dovelo do stvaranja mnoštva bogova.
Prevod Milan Miletić
Izdanje 2025 | Format 13.5×20cm
Strana 152 | ISBN 9788660201043
900 рсд
U ovom pionirskom delu filosofske antropologije, Hjum pristupa religiji kao čisto prirodnom i istorijskom fenomenu, odbacujući natprirodna objašnjenja i božanska otkrovenja. Autor tvrdi da najraniji oblik religije nije bio primordijalni monoteizam, nego politeizam koji je proistekao iz primarnih ljudskih emocija – pre svega straha, nade i nesigurnosti pred nepredvidivim silama prirode. Esej detaljno analizira psihološki mehanizam antropomorfizma, objašnjavajući kako čovek ima ugrađenu sklonost prema tome da nepoznatim i apstraktnim prirodnim pojavama pripisuje ljudske osobine, strasti i namere. Hjum s velikom analitičnošću poredi monoteizam i politeizam, uviđajući da, premda je monoteizam filosofski koherentniji, on istorijski donosi veću versku netoleranciju, dogmatizam i fanatizam. Prirodna istorija religije i danas je važan prosvetiteljski tekst koji je položio temelje savremenoj sociologiji, psihologiji i sekularnoj kritici religijskih verovanja.
Prirodna istorija religije Dejvida Hjuma, objavljena 1757. godine, istražuje poreklo i razvoj religije sa stanovišta psihologije i istorije, a ne teologije. Hjum smatra da je religija nastala iz ljudskih strasti, strahova i neznanja o prirodnim uzrocima, pre svega straha od nepoznatog i želje za naklonošću nevidljivih sila. On objašnjava da su ljudi skloni ideji antropomorfinog bića, odnosno pripisivanju ljudskih osobina prirodnim i božanskim silama, što je dovelo do stvaranja mnoštva bogova.
U ogledu se ispituje evolucija od politeizma prema monoteizmu, ali uz ogradu da se ova često pretvara u fanatizam i sujeverje. Hjum takođe kritikuje moralne posledice istorijskih religija, ukazujući na to kako su one često vodile ka nemoralu i sukobima. Zaključak dela je da je celokupan fenomen religije „zagonetka, enigma, neobjašnjiva misterija“. Iako nije otvoreno ateističko, ovo delo predstavljalo je radikalnu kritiku religioznog uverenja u prosvetiteljstvu.
Zajedno sa Dijalogom o prirodnoj religiji, Prirodna istorija religije čini Hjumov ključni doprinos filosofiji religije.
¾
Dejvid Hjum (1711–1776), škotski filosof, istoričar i ekonomista, jedna od najznačajnijih figura škotskog prosvetiteljstva i jedan od najuticajnijih empirista. Njegova filosofija polazi od stava da sve naše ideje potiču iz utisaka (impresija), čime je doveo u pitanje racionalne osnove znanja. Poznat je po svom skepticizmu, posebno u pogledu uzročnosti; tvrdio je da je naše uverenje u uzročno-posledične veze zasnovano na navici i očekivanju, a ne na logičkoj nužnosti. Hjum je takođe dao značajan doprinos filosofiji religije i etici, tvrdeći da je moral utemeljen na osećanjima (sentiment) a ne na čistom razumu. Imanuel Kant rekao je za Hjuma da ga je njegova kritika „probudila iz dogmatskog dremeža“, ističući njegov dubok uticaj na dalji razvoj filosofije.
