Dve manje poznate priče Henrija Džejmsa, Dnevnik pedesetogodišnjaka i Nona Vinsent odlični su primeri njegove majstorske psihološke analize i tematske preokupacije umetnošću, prošlošću i neproživljenim životom. Premda spadaju u njegovu kraću prozu, oba ostvarenja neposredno nagoveštavaju ključne motive njegovih kasnijih remek-dela – problem neproživljenog života i opsesiju umetničkom perfekcijom.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2016 | Format 11×18cm
Strana 108 | ISBN 9788689107838
800 рсд
Dve manje poznate priče Henrija Džejmsa, Dnevnik pedesetogodišnjaka i Nona Vinsent odlični su primeri njegove majstorske psihološke analize i tematske preokupacije umetnošću, prošlošću i neproživljenim životom.
Kroz formu intimnog dnevnika, Džejms gradi kompleksnu studiju o ostarelom naratoru koji se vraća u Firencu i pokušava da sopstvene promašaje i emotivni kukavičluk iz mladosti opravda slepim verovanjem u sudbinsko ponavljanje istorije. Glavni junak Dnevnika ubeđuje mlađeg čoveka da se ne oženi kćerkom žene koju je sam nekada voleo, verujući da je kćerka podjednako opasna kao i majka, čime se otvara pitanje koliko ljudska percepcija i strah od rizika mogu da izobliče stvarnost. Džejms briljantno koristi narativnu perspektivu prvog lica kako bi razotkrio tragičnu ironiju čoveka koji misli da deli mudrost, dok u stvari samo projektuje sopstvene neuspehe i uskraćuje drugima šansu za sreću.
Priča Nona Vinsent pomera fokus na svet dramske umetnosti i proces književnog stvaranja, prateći mladog dramaturga koji ne uspeva da pronađe pravu glumicu koja bi udahnula život njegovom omiljenom ženskom liku. Džejms istražuje mističnu granicu između fiktivnog i stvarnog kad dramaturga posećuje tajanstvena vizija sopstvene heroine, što mu omogućava da najzad prenese glumačku i emotivnu istinu na pozorišnu scenu.
U obema pričama centralne ženske figure funkcionišu kao nedostižni ideali i pokretači muške psihološke drame – u jednoj kao uspomene iz prošlosti, a u drugoj kao čista, utjelovljena umetnička vizija. Premda spadaju u njegovu kraću prozu, oba ostvarenja neposredno nagoveštavaju ključne motive njegovih kasnijih remek-dela – problem neproživljenog života i opsesiju umetničkom perfekcijom.
Henri Džejms odavno je stekao reputaciju priznatog klasika, majstora istančane psihološke analize, zanimljivog i ironičnog posmatrača i tumača života. „Henri Džejms – to je pisac koji je potreban engleskom čitaocu, zbog toga što je Amerikanac; i potreban je američkom čitaocu zbog toga što je Evropljanin; i nisam siguran u to da li je uopšte dostupan drugim čitaocima…“ Tako je godine 1924, o sudbini književnog nasleđa Henrija Džejmsa, pisao T. S. Eliot, verovatno i ne sanjajući koliko je u pravu.
Književno nasleđe Henrija Džejmsa i obimno je i raznovrsno, po svom žanrovskom sastavu: on je autor dvadeset dva romana, sto trineast priča, nekoliko autobiografskih knjiga i memoarske proze, putopisa, kao i petnaest pozorišnih komada. Ali priče i novele zauzimaju posebno važno mesto u njegovom opusu.
Poznato je da je Džejms glavni izvor za svoje priče pronalazio u životu oko sebe. Kao realista, u prozi je uglavnom nastupao kao istraživač i tumač engleskog i američkog načina života, verovatno je i najsuptilniji od pripovedača poznog 19. veka. Gotovo ceo njegov opus kratkih priča je prvoklasan, i po stilu i po temama. Tako velkog pripovedača ujedno je teško razumeti i njegovo štivo neizostavno zahteva od čitaoca da se udubi i razmišlja gotovo zajedno s autorom.
U početku, njegov jezik, pa i stil, možda su bili pristupačniji, ali s godinama, postaju istančaniji, osobeniji i gotovo na ivici baroknog.
¾
Henri Džejms (1843–1916), američki pisac koji je veći deo života proveo u Evropi, postavši ključna figura u povezivanju starog i novog sveta kroz svoju „internacionalnu temu”. Poznat je po izvanrednoj sposobnosti da prikaže unutrašnje monologe i suptilne društvene igre, gde se najveće drame ne dešavaju kroz akciju, već kroz poglede, prećutane reči i moralne dileme.
