Tumačenje i duboko razumevanje biblijskih tekstova – posebno jevanđelja – očigledno je neodvojivi deo semantičkog okvira i duhovnog doživljaja ruske književnosti, a jedan od najoriginalnijih tumača jevanđelja u ruskoj književnosti prve polovine dvadesetog veka bio je Sigizmund Kržižanovski. Najdublje refleksije jevanđeljskih motiva pronalazimo u Klubu ubica slova.
Prevod i pogovor Nada Uzelac
Izdanje: 2013 | Format 11×18cm
Strana 160 | ISBN 9788689107074
1.000 рсд
Klub ubica slova Sigizmunda Kržižanovskog jeste metafikcijsko i groteskno remek-delo ruske avangardne proze u kom autor istražuje sudbinu umetnosti i koncept autorshipa u poslerevolucionarnom dobu. Priča se ispreda oko tajnog društva pisaca koji se okupljaju s nesvakidašnjim ciljem: da potpuno odustanu od zapisivanja reči i da svoje priče stvaraju i „ubijaju“ isključivo u glavi, čuvajući ih od materijalizacije na papiru. Kroz ovaj apsurdni koncept, Kržižanovski uobličava duboku alegoriju o represiji, cenzuri i nemogućnosti slobodnog umetničkog izražavanja u društvu koje zahteva potpunu ideološku kontrolu nad napisanim tekstom. Pripovedački stil je izuzetno gust, zasićen intelektualnim paradoksima, filosofskim aluzijama i mračnim, satiričnim humorom koji nagoveštava kasniji teatar apsurda. Prostor u kojem se junaci okupljaju, kao i same priče koje usmeno izlažu, poprimaju nadrealna i borhesovska svojstva, gde se granica između fizičke realnosti i fiktivnog sveta potpuno briše. Etička i filosofska srž dela leži u tragičnom saznanju da radikalni beg od cenzure vodi u autorepresiju, pri čemu neispisana reč postaje podjednako mrtva kao i ona zabranjena. Kržižanovski ovim romanom vizionarski anticipira krizu modernističke književnosti i otuđenje intelektualca, ostavljajući nam upečatljivu studiju o tišini kao jedinom preostalom utočištu za slobodnu misao.
Najdublje refleksije jevanđeljskih motiva, nema sumnje, pronalazimo u romanu Klub ubica slova.
Subota – dan kad je Hristos već bio mrtav, priča o “sabatnom” svetu između smrti i vaskrsenja, priča o prirodi stvaranja i sudbini umetnika– takva je potka Kluba ubica slova.
O tome da subota, dan kad se likovi iz priče okupljaju u Klubu ubica slova, asocira na Isusovu subotu, suštinski potvrđuju ne samo figure Hrista i umetnika, nego postoje i spoljašnje, “formalne”, potvrde i “nagoveštaji”.
Kao prvo, okvir priče je niz subota, što opet nije slučajnost. Kao drugo, dva puta se unutar priče tumači jevanđeljska priča, prvo je to Praznik magarca, jasna aluzija na magarca na kojem je Isus ušao u Jerusalim; drugo je tumačenje Isusovog ćutanja.
Treće, poslednja priča o “zamišljačima”, tipološki uspostavlja vezu s vaskrsenjem Isusa Hrista. Potom, glavni “zamišljač”, predsednik Kluba ubica slova, između ostalog označen je i kao “gospodar subote”, što je jasna reminiscencija na Jevanđelje po Marku (2,28): “Dakle je gospodar sin čovečiji i od subote.”
Treba primetiti da svetovno ime “domaćina subota” nije navedeno.
Kržižanovski gradi priču o umetničkom stvaranju i sudbini umetnika i, kao što je slučaj s logičkim pogledom na ovakve stvari, uvek ostavlja nešto neizrečenim i čitaoca prepušta Šekspirovoj frazi: Ostalo je tišina.
Ta Šekspirova fraza ključ je za dve priče u kojima se tumači jevanđelje – to jest, priroda tajne – i upravo se tu izlaže jedna od odlika misterija – element iracionalnog, “nelogične logike”.Dolazak Isusa Hrista na svet i njegova sudbina uveliko se poklapaju s dolaskom “zamišljača” iz carstva “propupelih zamisli“ u svet knjige.
Odbijen za objavljivanje, godine 1928, roman ostaje neobjavljen za autorovog života.
¾
Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski (1887–1950), ruski i sovjetski pisac, majstor filosofske fantastike i eksperimentalne proze koja spaja logiku s apsurdom. Veći deo svog stvaralačkog veka proveo je u Moskvi kao gotovo potpuno anoniman autor, često govoreći za sebe da je „poznat po tome što je nepoznat”, budući da njegova dela nisu prolazila tadašnju državnu cenzuru. Njegov specifičan stil, koji istražuje „neeuklidsku” prozu i metafizičke paradokse unutar svakodnevnog života, doneo mu je posthumne epitete „sovjetskog Borhesa” i „ruskog Kafke”. Najznačajnija dela, poput romana „Klub ubica slova” i pripovetke „Kvadraturin”, bave se nadrealnim motivima kao što su misli koje oživljavaju ili prostori koji se nekontrolisano šire. Njegov književni arhiv otkriven je tek 1976. godine, što je pokrenulo talas posthumnog objavljivanja i priznanja Kržižanovskog kao jednog od najoriginalnijih književnih genija prošlog veka.
