Klajstovo delo je čudesan i valjda neponovljivi krik da se mora verovati nevinom srcu, svejedno što je dokaz za to neizreciv. Nevinost i spontanost tela i srca, koje Klajst u svom pripovedanju na svoj način obelodanjuje, možda su jedino vredne umetničke teme.
Prevod i pogovor Jovica Aćin
Izdanje 2015 | Format 11×18cm
Strana 96 | ISBN 9788689107494
750 рсд
Klajstovo pripovedanje je neprestani pokušaj da se savlada nemogućnost komunikacije, nemogućnost da nevinost bude dokazana.
Nevinost kod njega uvek pripada naskrovitijoj oblasti srca, pa je komunicirati sopstvenu nevinost uvek onemogućeno samim jezikom koji se uvek iskazuje kao suđenje.
Jezik je za Klajsta račun, stroga kalkulacija, te kao takav nikad ne dopire do tamnih regiona koji se kriju u našem srcu.
Nemogućnost komunikacije kao nemogućnost dokazivanja nevinosti jeste carstvo neizrazivog. Upravo to neizrazivo Klajst pokušava da ispriča.
Kod njega je telesno raspeto između anđeoskog i demonskog, životinjskog i ljudskog, neba i zemlje, a srce je pak raspeto između komunikacije jezikom koji uvek naposletku izdaje komunikaciju i same nemogućnosti komunikacije onoga što nam je najbitnije.
Takvo telo i takvo srce transfigurišu pripovedanje u očajnički pokušaj da se izrazi ono što stalno, u svetu kojim smo okruženi, ostaje neizrazivo.
Izoštrenost te pozicije, najbolje se, prema meni, prepoznaje (osim u Marionetskom pozorištu) u novelama Markiza od O, ali i u, makar kao senka kojoj pisac nije mogao da se odupre, Zemljotresu u Čileu.
Novela Zemljotres u Čileu Hajnriha fon Klajsta jedno je od najdramatičnijih i najintezivnijih ostvarenja nemačkog romantizma u kojem se prirodna katastrofa prepliće sa surovim verskim i društvenim dogmatizmom. Kroz tragičnu sudbinu zabranjenih ljubavnika Heronima i Hosefe, autor izuzetno sugestivno slika trenutak u kojem razorni zemljotres u Santjagu ruši zatvorske zidove i privremeno briše staleške i moralne barijere među ljudima. U prvom planu ove proze nalazi se duboka filosofska i teološka dekonstrukcija pojma božanskog proviđenja, jer se privremeni zemaljski rajski mir u prirodi ubrzo pretvara u još strašniji verski fanatizam i krvoproliće. Klajstov pripovedački stil odlikuje se izuzetnom dinamičnošću, sažetošću i specifičnom sintaksom prepunom obrta koja kod čitaoca stvara osećaj neprekidne napetosti i egzistencijalne nesigurnosti.
Motiv prirodne stihije deluje ne samo kao element stravične scenografije, nego kao katarzična sila koja razotkriva licemerje, krhkost društvenih zakona i duboko ukorenjenu zloćudnost čovekove prirode. Središnji etički paradoks dela ogleda se u tome što gomila, u potrazi za grešnim žrtvama radi umirenja božjeg gneva, čini daleko užasnija nedela od samog zemljotresa koji ih je zadesio. Kroz surovu i neočekivanu završnicu, novela bespoštedno razvejava prosvetiteljske iluzije o moralnom napretku čovečanstva, ostavljajući iza sebe turobnu sliku sveta u kojem vladaju haos i slepa sudbina. Ovo delo se stoga potvrdjuje kao trajno vredna studija o masovnoj psihozi, verskom slepilu i čovekovoj bespomoćnosti pred iracionalnim silama unutar i izvan njega.
Hajnrih fon Klajst (1777–1811), pisac neukrotive energije i ekstremnih osećanja koji je, razočaran nemogućnošću potpunog saznanja istine (čuvena „Kantova kriza”), stvarao dela u kojima su likovi rastrzani između razuma i nasilnih strasti. U svojim najpoznatijim delima, poput pripovetke „Mihael Kolhas” ili drame „Pentezileja”, on istražuje pojedinca u sukobu s društvenim zakonom i sopstvenom prirodom, najavljujući egzistencijalizam i psihoanalizu čitav vek ranije. Njegov stil je precizan i hladan, nalik pravničkom zapisniku, što u kombinaciji s vulkanskim emocijama koje opisuje stvara napetost koju je i Kafka smatrao vrhunskim književnim dostignućem.
