Kerolova logika, ona koju izlaže u svojim knjigama, često je teška za razumevanje,tako da se čitalac, veoma često zbog neobičnog jezika, prosto izgubi, a jedan od osnovnih razloga za to jeste što se Kerol neretko poduhvatao problema koji se nalaze na samom obodu logike, a jedan od najboljih primera za to su formulacije logičkih zakljucaka.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2017 | Format 11×18cm
Strana 148 | ISBN 9788689107951
1.000 рсд
Logika Luisa Kerola nije hladna mehanika suvoparnih pravila, nego čarobno ogledalo u kojem rigorozni matematički zakoni, umesto da sputavaju maštu, rađaju najlepši i najčistiji besmisao. Pod velom dečijih zagonetki i neobičnih paradoksa, Kerol je s prefinjenošću vrhunskog arhitekte razotkrio skriveno tkivo ljudskog rezonovanja, dokazavši da je matematika samo poetski jezik apsurda. Njegova jedinstvena misao stoji na samoj granici nauke i umetnosti, gde se strogost profesora Dodžsona i maštovitost pisca Alise spajaju u savršeni svet u kojem je i krajnje dvosmislen nelogičnost sazdana na besprekorno čvrstim logičkim temeljima.
Logika izložena u ova dva ogleda, razotkriva suštinsku nemogućnost formalnog sistema da samostalno opravda sopstvene temelje, dokazujući da se proces deduktivnog zaključivanja uvek oslanja na nevidljivi, unutrašnji skok uma koji izmiče samim pravilima. Kroz igru paradoksa i matematičkih zagonetki, Kerol obezvređuje suvoparni dogmatizam školske logike i transformiše je u dinamičan, živ misaoni proces u kojem se kroz prepoznavanje sopstvenih zabluda i apsurda dolazi do čiste intelektualne jasnoće.
U oba ogleda, stroga arhitektura matematičke istine ne služi za sputavanje duha, nego kao elegantan estetski medijum koji pokazuje kako je najdublja logička rigoroznost istovremeno i najsavršenija forma kreativne i intelektualne igre.
U ovom kratkom, vrhunskom dijalogu na minijaturnom prostoru, Luis Kerol rastače same temelje formalne logike, pokazujući kako primena deduktivnog pravila (modus ponens) zahteva dodatnu premisu za sopstveno opravdanje, što neminovno vodi u nezaustavljivi, beskonačni niz uslova.
Prividno bezazlenom raspravom mitskih junaka, ogled pokazuje ključnu diferencijaciju između istinitosti samih premisa i sintaksičke valjanosti logičkog zaključivanja, dokazujući da sama logika ne može sopstvenim sredstvima da um prisili na prihvatanje zaključaka bez deduktivnog skoka.
Koristeći prepoznatljivi satirični ton i strukturu dijaloga iz Alise u zemlji čuda, Kerol uspeva u tome da najsloženiji meta-logički problem preformuliše u zabavnu i pristupačnu narativnu formu, gde naivna tvrdoglavost kornjače razoružava Ahilejevu epsku snagu. Ovaj ogled važi za vizionarsku preteču razvoja modernog metamatematičkog mišljenja, neposredno nadahnjujući kasnija istraživanja Bertranda Rasela, Kurta Gedela i Daglasa Hofštatera o prirodi aksiomatskih sistema i njihovoj unutrašnjoj ograničenosti.
Zamršena priča inventivan je spoj beletristike i didaktičke matematike, gde Kerol serijom narativnih epizoda – koje je nazvao „čvorovima” – sprovodi čitaoca kroz složene aritmetičke, algebarske i geometrijske probleme, skrivene unutar svakodnevnih situacija.
Pripovedačka struktura dela deluje na načelu dvostrukog kodiranja: dok zašiveni dijalozi i neobični likovi pružaju estetsko uživanje u duhu viktorijanskog besmisla, pozadinska struktura svakog poglavlja zahteva nepopustljivu rigoroznost i analitičko promišljanje.
Kerolov pristup razrešavanju zadataka nudi ne samo gola rešenja, nego u pratećim analizama i odgovorima čitaocima detaljno raščlanjuje najčešće misaone greške, podstičući razvoj apstraktnog i logičkog rasuđivanja kod učenika. Delo spaja strogu matematičku preciznost profesora Dodžsona s bujnom, iracionalnom maštom Luisa Kerola, potvrđujući da su logika i fantastika u njegovom stvaralaštvu samo dve strane istog estetskog medijuma.
¾
Luis Kerol (1832–1898), matematičar i logičar, predavač na Oksfordu, čija je dvostruka priroda izrodila neke od najneobičnijih svetova u istoriji književnosti. Njegovo remek-delo „Alisa u zemlji čuda” zauvek je promenilo dečju književnost, uvodeći nadrealizam, jezičke igre i izvrnutu logiku koja podjednako fascinira i decu i filosofe. Kao majstor nonsensa, Kerol je koristio poeziju da pokaže kako zvuk i ritam reči mogu da prenesu značenje čak i kad su same reči potpuno izmišljene. Bio je pionir umetničke fotografije, ali i strastveni mistik koji je kroz svoje knjige provlačio duboke matematičke i logičke paradokse.
