Ova knjižica je onaj tihi, duboki uzdah koji se čuje u pauzama između gromoglasnih poglavlja njegovih velikih dela. Pesme su originalno objavljene 5. jula 1927. godine, kod izdavača „Šekspir i družina“ iz Pariza. Korice su bile jednostavne, svetlo zelene (u boji koju je Džojs veoma voleo). Prodavale su se za dvanaest penija, to jest dvanaest franaka, što bi odgovaralo naslovu knjige. Trineastu pesmu Džojs je dodao na poklon kupcu.
Prevod Milan Miletić
Izdanje 2013 | Format 19×19cm
Strana 52 | ISBN 978-86-89107-16-6
750 рсд
Ova zbirka je fascinantna jer služi kao emotivni dnevnik čoveka koji je u svojoj prozi bio intelektualni div, dok je u ovim stihovima ostao samo ranjivi otac, ljubavnik i prognanik.
Prvo izdanje iz 1927. godine (objavljeno kod čuvene Silvije Bič u Parizu) bilo je bledo-zelene boje, baš poput jabuke vrste calville, što je dodatno naglašavalo igru reči iz naslova.
Džojs je imao predivan tenor i bio je opsednut muzikom; ove pesme su pisane tako da gotovo mogu da se pevaju. Mnogi kompozitori, uključujući Semjuela Barbera, kasnije su ih zaista i komponovali, pronalazeći u njima onaj čisti, lirični zvuk koji podseća na stare irske balade.
Dok je pisao ove pesme, Džojs je istovremeno „lomio” jezik u svojim proznim delima. Pomes Penyeach su dokaz da on nije odbacio tradiciju zbog toga što nije umeo da piše „lepo” ili klasično, nego zbog toga što je osećao da moderna svest zahteva novu formu. Ove pesme su ostale njegova veza s jednostavnošću koju je svesno žrtvovao u svojim romanima.
Ova knjižica je onaj tihi, duboki uzdah koji se čuje u pauzama između gromoglasnih poglavlja njegovih velikih dela.
Zbirka „Pesem, petoparac svaka“ („Pomes Penyeach”) iz 1927. godine, predstavlja nežnu i svedenu stranu Džojsovog genija, daleko od jezičkih oluja njegovih velikih romana. Naslov je tipična džojsovska igra reči: spaja reči „poems” (pesme) i „pomes” (jabuke na francuskom – pommes), aludirajući na to da svaka pesma košta jedan peni, dok je trinaesta pesma u zbirci u stvari besplatan dodatak (dok postoji drugo objašnjenje ovog naslova bliže običajima u Irskoj). Premda je nastajala tokom dvadeset godina, ove pesme odišu lirikom, melanholijom i dubokom ličnom notom, često posvećenoj njegovoj deci ili trenucima tuge, što ih čini čudesno jednostavnim u poređenju s lavirintima „Uliksa”.
Ova „nevelika knjižica” dokazuje da je Džojs, čak i kad je rušio temelje književnosti, ostao duboko vezan za tradiciju elizabetanske pesme i čistu, muzikalnu emociju koja ne zahteva dešifrovanje.
¾
Džejms Džojs (1882–1941) bio je revolucionar modernog romana koji je u „Uliksu” čitav kosmos i ljudsku istoriju sabio u jedan jedini dablinski dan, koristeći tehniku toka svesti da razotkrije najskrivenije kutke ljudske psihe. Svojim radikalnim poigravanjem jezikom, koje je kulminiralo u hermetičnom „Fineganovom bdenju”, on je književnost pretvorio u beskrajni lavirint asocijacija, dokazavši da reči mogu da budu podjednako fluidne i višeznačne kao i sami snovi.
