Ako je neko sumnjao u to da raj i pakao postoje, sad ima Hermana Melvila, koji je obišao i jedno i drugo mesto, zabeležio najvažnije pojedinosti i čitaocu prepustio da sam donese zaključke. Ispostavlja se da je Melvil putnik po onostranim svetovima, i premda svakako nije teolog, on još tvrdi da ova dva mesta ni na koji način nisu povezana. Ali opet, ispostavlja se i da ih nešto i povezuje. A to nešto je neobično svetlo, koje se, iako se međusobno razlikuje, pojavljuje samo na ova dva mesta.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2018 | Format 11×18cm
Strana 64 | ISBN 9788660200152
600 рсд
U ovoj dvodelnoj priči Melvil sprovodi genijalan sociološki eksperiment, gde kroz formu kontrastnog diptiha neposredno sučeljava bezbrižni, hedonistički svet londonske elitne aristokratije muškaraca s paklenom, eksploatatorskom stvarnošću radnica u fabrici papira u američkoj zabiti.
Prelazak iz osunčanih, luksuznih dvorana Raja za neženje u zaleđenu, mračnu klisuru Tartara za device može da se učini kao oštar estetski i moralni šok, koji čitaoca primorava na to da u ležernom komforu vladajuće klase prepozna skrivenu cenu tuđe patnje.
Raskošni opisi gozbi, aromatičnih vina i neobaveznog razgovora neženja u Templ Baru izgrađeni su s lepršavom, stilizovanom ironijom, koja kasnije dobija gorku, tragičnu dimenziju kad se ogleda u bledilu i iscrpljenosti fabričkih radnica.
U drugom delu priče, Melvil unosi proto-naučnofantastične i gotičke elemente, prikazujući mašine za proizvodnju papira ne kao simbole ljudskog napretka, nego kao proždrljiva, mehanizovana božanstva kojima se svakodnevno žrtvuje mlada, nevina ženska snaga. Proizvodnja belog, devičanskog papira nosi duboku, gotovo psihoanalitičku alegoriju ženskosti i rađanja, gde se prirodni reproduktivni potencijal devojaka brutalno podređuje i steriliše zarad industrijskog profita i birokratskih potreba društva. Tako i pripovedač nastupa s prividnom naivnošću i lepršavim, aristokratskim šarmom, ali upravo ta suptilna distanca oplemenja ironijom omogućava da se kroz na površini otmen ton izvede nemilosrdna anatomija ranog kapitalizma.
Melvil razarušava protestantsku etiku rada i romantičarski mit o idiličnoj Novoj Engleskoj, pokazujući kako se iza živopisnih pejzaža i industrijskog elana krije bezdušna mašinerija koja ljudsko biće svodi na potrošni zupčanik. Ovaj dvojni narativ stoji kao jedno od najsavršenijih estetskih ostvarenja Melvilove kraće proze, u kojem se lepršavost stila i strogost analitičke misli spajaju u upečatljivu optužnicu protiv društvene nepravde.
Ako je neko sumnjao u to da raj i pakao postoje, sad ima Hermana Melvila, koji je obišao i jedno i drugo mesto, zabeležio najvažnije pojedinosti i čitaocu prepustio da sam donese zaključke. Ispostavlja se da je Melvil putnik po onostranim svetovima, i premda svakako nije teolog, on još tvrdi da ova dva mesta ni na koji način nisu povezana. Ali opet, ispostavlja se i da ih nešto i povezuje. A to nešto je neobično svetlo, koje se, iako se međusobno razlikuje, pojavljuje samo na ova dva mesta.
Priča u dva poglavlja, nejednake dužine (priča o Tartaru je nešto duža, možda zbog toga što se o raju dosta toga zna), pod naslovom Raj za neženje, Tartar za device, pojavila se 1855. godine u „Harperovom nedeljniku“.
U raju je autor boravio 1849. godine, prirodno, on se nalazi u slavnom gradu Londonu. I bez teološkog znanja, shvatamo da je svetlo koje obasjava raj najlepše koje može da se zamisli. Kako je do toga došlo, autor izlaže između redova, stidljivo, reklo bi se da mu je i samom pomalo nezgodno. Nije to svetlo južnih podneblja, gde se ono izliva u izobilju na sve. To svetlo obasjava krug, koji obrazuju izvesna raskošna zdanja i parčence reke Temze. Izvan tog rajskog kruga svetlo je drugačije.
Tartar se nalazi na drugom kraju sveta, takoreći u rajskom Masačusetsu. Obišavi ga posle raja, autor je uvideo da u njemu vlada mašina, a svetlo je uvek intenzivno belo. U paklu, drugačijem nazivu za Tartar, svetlo je intenzivnije nego u londonskom krugu. U obilasku Tartara, autor je, kao i kad je obilazio raj, imao vodiča, ali i da nije, snežno-belo svetlo koje prodire unutra, čini vidljivim sve patnje. Ako se patnje ne bi videle, ne bi imale ni svrhu. Razume se, patnje u ovom Tartatu daleko prevazilaze poruke sa slika Jeronima Boša, premda nikakvih vatri tamo nema. Tamo vlada večni led.
¾
Herman Melvil (1819–1891), američki romanopisac, esejista i pesnik iz perioda američke renesanse, čije je delo ostavilo neizbrisiv trag u istoriji književnosti. Njegovo najpoznatije remek-delo, roman „Mobi Dik”, predstavlja kompleksnu alegoriju o ljudskoj opsesiji, moralu i večitom sukobu čoveka sa neukrotivim silama prirode. Melvilovo pisanje bilo je duboko oblikovano njegovim ličnim iskustvima mornara i kitolovca na Južnom Pacifiku, što je njegovim pričama dalo nenadmašnu autentičnost. Premda je na početku karijere bio popularan zahvaljujući avanturističkim delima poput romana „Tajpi”, njegova kasnija, filosofski zahtevnija dela naišla su na nerazumevanje tadašnje kritike. Puno priznanje njegovog genija usledilo je tek decenijama posle njegove smrti, tokom takozvanog „Melvilovog preporoda” 1920-ih godina, kada je svrstan među najveće svetske pisce.
