Baron Minhauzen, koji se u trenutku povratka bliži tristotoj godini života, u Sovjetskoj Rusiji zatiče stvari koje uveliko nadmašuju njegove lagarije. Ali njegov povratak ostaje za dugo samo u rukopisu Kržižanovskog, a za to da je on ponovo u Rusiji uopšte se i ne zna. Povratak Minhauzena, dočarava drugačijeg Minhauzena, filosofa, fantastu, maštara…
Prevod Nada Uzelac | Pogovor Milan Miletić
Izdanje 2016 | Format 11×18cm
Strana 164 | ISBN 9788689107869
1.100 рсд
Sigizmund Kržižanovski u Povratku Minhauzena preuzima klasični lik barona-lažova i premešta ga u politički i društveni haos Evrope posle Prvog svetskog rata, transformišući ga iz baroknog pustolova u tragikomičnog posmatrača moderne istorije.
Delo analitički raščlanjuje granicu između fiktivnog i realnog, pokazujući kako Minhauzenova „istinska laž” poseduje unutrašnju logiku i estetsku čistotu koja deluje daleko humanije i razumnije od ideoloških fiksacija i političke demagogije 20. veka.
Minhauzenovim dolaskom u Moskvu i susretom s novom birokratijom, pisac sprovodi nemilosrdnu satiru rane sovjetske svakodnevice, gde se apsurd apsolutne kontrole razotkriva kroz sudar s apsurdom slobodne mašte.
Kržižanovski gradi tekst kroz gustu mrežu aforizama, neočekivanih metafora i lingvističkih paradoksa, gde reči ne služe samo kao medijum za pripovedanje nego kao aktivni, autonomni gradivni elementi koji oblikuju fiktivnu realnost. Sučeljavanjem XVIII veka – kao epohe prosvetiteljstva i bezbrižnog izmišljanja – s kataklizmatičnim 20. vekom, priča ruši ideju o istorijskom napretku, sugerišući da je čovečanstvo zamenilo bezazlenu fantastiku poraznim kolektivnim zabludama.
Minhauzenova nesposobnost da pronađe trajno mesto u stvarnom svetu funkcioniše kao duboko lična, alegorijska refleksija o položaju samog Kržižanovskog, čija su dela zbog cenzure decenijama ostala neobjavljena i potisnuta na margine književnosti.
Povratak Minhauzena izuzetno vešto manipulše kategorijama prostora i vremena, gde se fizičke granice, sobe i geografije raspršuju pred snagom subjekta, dokazujući da je umetnička mašta jedina kategorija sposobna da savlada otuđenost modernog čoveka.
Povratak Minhauzena, filosofska satira i fanatasmagorija Sigizmunda Kržižanovskog, počinje u Berlinu („maćehi ruskih gradova“, kako su ga poetski krstili emigranti), na Aleksander placu. Baron, koji se u trenutku povratka bliži tristotoj godini života, u Rusiji zatiče stvari koje uveliko nadmašuju njegove lagarije. Ali njegov povratak ostaje zadugo samo u rukopisu Kržižanovskog, a to da je on ponovo u Rusiji uopšte se i ne zna.
Godine 1928. Kržižanovski je, na predlog J. Z. Černjaka, iz uprave izdavača „Zemlja i fabrika“, ponudio rukopis romana Povratak Minhauzena. Ovaj je, pošto se upoznao s prozom Kržižanovskog, shvatio da bi objavljivanje njegovog romana bio prvorazredan događaj.
Prvi put se Minhauzen u pismima Kržižanovskog pominje 7. juna 1928. godine: „Minhauzena sam čitao Lanu, Antokoljskom, Štormu i dvema glumicama iz 3. studija [misli se na treći studio MHT, kasnije Teatar Vahtangova]: dame su ćutale, muškarci su bili ’ushićeni’ formom, premda su se razilazili u mišljenjima oko poslednje dve glave…“
Dvanaestog juna 1928. godine: „Danas me je zvao Narbutov sekretar. Moj rukopis dat je na recenziju [A. G. Cejtlinu], otišao sam kod njega, ali on hoće da ide u Odesu na 3–4 dana i moli za dozvolu da rukopis ponese sa sobom. Nisam prigovarao: nek proučava…“
Dvadeset drugog avgusta 1928. godine Kržižanovski piše: „Rukopis je primljen ’uslovno’ (šta s njim hoće da rade, još mi nije poznato), a knjiga, ako se i pojavi, biće s predgovorom, u kojem će mi se, verovatno, načisto izrugivati. Neka.“
Knjiga je objavljena tek 1990. godine.
¾
Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski (1887–1950), ruski i sovjetski pisac, majstor filosofske fantastike i eksperimentalne proze koja spaja logiku s apsurdom. Veći deo svog stvaralačkog veka proveo je u Moskvi kao gotovo potpuno anoniman autor, često govoreći za sebe da je „poznat po tome što je nepoznat”, budući da njegova dela nisu prolazila tadašnju državnu cenzuru. Njegov specifičan stil, koji istražuje „neeuklidsku” prozu i metafizičke paradokse unutar svakodnevnog života, doneo mu je posthumne epitete „sovjetskog Borhesa” i „ruskog Kafke”. Najznačajnija dela, poput romana „Klub ubica slova” i pripovetke „Kvadraturin”, bave se nadrealnim motivima kao što su misli koje oživljavaju ili prostori koji se nekontrolisano šire. Njegov književni arhiv otkriven je tek 1976. godine, što je pokrenulo talas posthumnog objavljivanja i priznanja Kržižanovskog kao jednog od najoriginalnijih književnih genija prošlog veka.
