U svojoj raspravi o strastima – pre svega izloženoj u Drugoj knjizi Rasprave o ljudskoj prirodi (O strastima / Of the Passions) i kasnije sažetoj u Disertaciji o strastima (A Dissertation on the Passions) – izvodi jednu od najradikalnijih revolucija u modernoj filosofiji: ruši vekovni primat razuma nad emocijama. „Razum je rob strasti”: Ovo je Hjumova najpoznatija i najprovokativnija teza. Razum sam po sebi ne može da bude motiv za bilo koje postupanje čovekove volje; on saznaje činjenice, proračunava odnose i uzročno-posledične veze, ali nas logika nikada direktno ne pokreće na delovanje. Strast (strast, želja, emocija) jeste ona instanca koja nas pokreće, dok razum služi samo kao oruđe za pronalaženje sredstava kojim ćemo tu strast zadovoljiti.
Prevod i predgovor Milan Miletić
Izdanje: 2017 | Format 13×20cm
Strana 80 | ISBN 9788660200169
700 рсд
U svojoj raspravi o strastima – pre svega izloženoj u Drugoj knjizi Rasprave o ljudskoj prirodi (O strastima / Of the Passions) i kasnije sažetoj u Disertaciji o strastima (A Dissertation on the Passions) – izvodi jednu od najradikalnijih revolucija u modernoj filosofiji: ruši vekovni primat razuma nad emocijama. „Razum je rob strasti”: Ovo je Hjumova najpoznatija i najprovokativnija teza. Razum sam po sebi ne može da bude motiv za bilo koje postupanje čovekove volje; on saznaje činjenice, proračunava odnose i uzročno-posledične veze, ali nas logika nikada direktno ne pokreće na delovanje. Strast (strast, želja, emocija) jeste ona instanca koja nas pokreće, dok razum služi samo kao oruđe za pronalaženje sredstava kojim ćemo tu strast zadovoljiti.
Direktne strasti nastaju neposredno iz doživljaja zadovoljstva ili bola, odnosno dobra ili zla (na primer želja, odbojnost, nada, strah, tuga, radost). Indirektne strasti zatevaju složeniji mentalni proces i odnos s idejom o sebi ili drugima. To su ponos i poniženost (usmereni prema sebi), zatim ljubav i mržnja (usmereni prema drugom).
Za Hjuma, ljudi nisu zatvoreni monolitni subjekti. On uvodi fenomen simpatije (saosećajnosti) kao prirodnog psihološkog kanala kroz koji se emocije jednog čoveka prenose na druge, čime se gradi osnova za društvenost, zajednicu i kasnije za moralne sudove.
Ono što obično nazivamo „borbom između razuma i strasti” za Hjuma je iluzija. Sukob se u stvarnosti ne vodi između logike i emocije, nego između mirnih strasti (poput opšte težnje prema dobru ili lepom) i burnih/nasilnih strasti (poput momentalnog besa ili trenutne požude).
Hjumovo shvatanje strasti duboko je uticalo na razvoj moderne psihologije i etike, dokazujući da čovek nije racionalno biće koje povremeno ima emocije, već emocionalno biće čiji je razum u službi njegovih afekata.
Svoj glavni rad, Raspravu o čovekovoj prirodi, Dejvid Hjum je objavio 1739. godine, kad mu je bilo svega 29 godina. Dvadesetak godina kasnije, tačnije 1757, objavio je Četiri disertacije, zbirku ogleda, od kojih drugi nosi naslov O strastima. On se oslanja, u skraćenom obliku, na drugu knjigu iz Rasprave o čovekovoj prirodi.
Hjum je, suprotno onima koji su ga napadali i osporavali1, smatrao svoj rad o strastima – jedinstvenim, pri čemu je isticao da njegova teorija u potpunosti zavisi od dvojakih odnosa osećanja i ideja, kao i uzajamne podrške koje ovi odnosi pružaju jedni drugima.
Istorija istraživanja strasti seže u duboku antiku, tako je još Hipokrat nastojao da objasni strasti u duševnom smislu; Kikeron je izneo stoički katalog strasti; Dekart je strasti objašnjavao kao proizvod čovekovih organa, koji deluje na mozak. Za Hjuma, strasti su neka vrsta mentalne percepcije, a njihovu klasifikaciju iznosi odmah na početku rasprave:
Prema Hjumu, sila koja čoveka prisiljava na dejstvo jeste strast, bilo da je to ljubav, gnev, gordost, zavist, strah ili žudnja. Direktne strasti (a danas bismo rekli osećanja) su, shodno njegovoj teoriji o razumu, pre utisci nego ideje, i neposredno proističu iz dobra ili zla, zadovoljstva ili bola. Indirektne strasti, gordnost, poniženje (ili sramota) nastaju na složeniji način, ali i dalje uključuju doživljaj dobra ili zla, zadovoljstva ili bola.
¾
Dejvid Hjum (1711–1776), škotski filosof, istoričar i ekonomista, jedna od najznačajnijih figura škotskog prosvetiteljstva i jedan od najuticajnijih empirista. Njegova filosofija polazi od stava da sve naše ideje potiču iz utisaka (impresija), čime je doveo u pitanje racionalne osnove znanja. Poznat je po svom skepticizmu, posebno u pogledu uzročnosti; tvrdio je da je naše uverenje u uzročno-posledične veze zasnovano na navici i očekivanju, a ne na logičkoj nužnosti. Hjum je takođe dao značajan doprinos filosofiji religije i etici, tvrdeći da je moral utemeljen na osećanjima (sentiment) a ne na čistom razumu. Imanuel Kant rekao je za Hjuma da ga je njegova kritika „probudila iz dogmatskog dremeža“, ističući njegov dubok uticaj na dalji razvoj filosofije.
