Ova tri govora, sabrana u ovom izdanju, spadaju među najvažnija filosofsko-teološka tumačenja stvaralaštva Fjodora Dostojevskog, a održana su ubrzo posle smrti velikog pisca. Solovjov, koji je bio blizak piščev prijatelj i duhovni istomišljenik, u ovim govorima ne iznosi puku književnu kritiku, nego niz dubokih uvida o idejnom i proročkom značaju Dostojevskog.
Prevod Nada Uzelac | Pogovor A. S. Losev
Izdanje: 2017 | Format 12×20cm
Strana 96 | ISBN 9788660200114
→ Odlomak | PDF
700 рсд
Ova tri govora, sabrana u ovom izdanju, spadaju među najvažnija filosofsko-teološka tumačenja stvaralaštva Fjodora Dostojevskog, a održana su ubrzo posle smrti velikog pisca. Solovjov, koji je bio blizak piščev prijatelj i duhovni istomišljenik, u ovim govorima ne iznosi puku književnu kritiku, nego niz dubokih uvida o idejnom i proročkom značaju Dostojevskog. Solovjov odbacuje pogled na Dostojevskog kao na običnog realistu ili slikara društvenih patologija; za njega je on religijski prorok koji je osetio duboku krizu savremene kulture i ukazao na jedini izlaz iz nje. Suština učenja Dostojevskog, prema Solovjovu, leži u veri u Ovaploćenje i preobražaj sveta kroz ljubav. Sva tragika njegovih junaka proističe iz pokušaja da se ljudsko društvo izgradi bez Boga, dok je istinska zajednica moguća samo kao „vaseljenska Crkva”.
Solovjov ističe da Dostojevski nije zastupao uski, agresivni nacionalizam, nego je misiju ruskog naroda video u univerzalnom mirenju svih naroda i svih ljudi u hrišćanskoj ljubavi (ideja „svečovečanstva”).
U ovim govorima naglašava se specifična estetika Dostojevskog, unutar koje lepota nije pasivna dekoracija, nego duhovna sila sposobna da spase i preobrazi svet.
Za Solovjova, Dostojevski je bio pionir nove, žive religiozne svesti koja spaja umetnost, filosofiju i život u jedinstvenu teurgiju.
O Solovjovu je nadahnuto govorio ruski/sovjetski filolsof F. Losev:
Vladimir Solovjov je najveća figura ruske filosofije, publicistike i poezije druge polovine 19. veka.
On je u našoj nauci još uvek veoma malo izučavan, a njegovo izučavanje nosi velike teškoće zbog izvanredne složenosti i svestranosti njegove stvaralačke prirode.
Prvo i osnovno što pada u oči prilikom izučavanja Vladimira Solovjova je veliki duhovni nemir, koji je budio u njemu preterano osećanje nesigurnosti i neminovne propasti starog sveta.
On je predosećao nastupanje svetskih događaja katastrofičnog karaktera; i to predosećanje kod njega je bilo tako duboko i nije moglo da se iskaže običnim, proznim jezikom, da je on, na kraju krajeva, progovorio proročkim tonom i počeo da dočarava nastupanje kraja istorije u duhu najčistije mitologije.
¾
Vladimir Solovjov (1853–1900), najznačajniji ruski religijski filosof i mistik, koji je težio „svejedinstvu” – integraciji vere, razuma i nauke, kao i pomirenju istočne i zapadne hrišćanske crkve. Njegova učenja o Sofiji (Božanskoj Premudrosti) i njegova vizija „Bogočovečanstva” duboko su nadahnula rusku poeziju srebrnog veka i velikane poput Dostojevskog, kome je Solovjov poslužio kao jedan od prototipova za lik Aljoše Karamazova.
