Prva knjiga Gogoljeve Sabrane proze obuhvata njegove kultne zbirke Večeri u seocetu kod Dikanjke i Mirgorod. To je fundamentalno delo ruske književnosti puno folklora, humora i fantastike. Kao uvodna knjiga ona ne samo da oblikuje Gogoljev prepoznatljiv groteskni stil, nego nepovratno pomera granice romantičarske pripovetke u pravcu duboke psihološke i društvene drame.
Prevod Nada Uzelac | Predgovor Milan Miletić
Izdanje: 2026 | Format 13.5×20cm
Strana 464 | ISBN 9788660201258
1.550 рсд
Prva knjiga Sabrane proze Nikolaja Vasiljeviča Gogolja predstavlja idealan književni prelaz od razigrane, arhaične folklorne fantastike prema ogoljenom, melanholičnom realizmu koji najavljuje modernu književnost. U Večerima u seocetu kod Dikanjke, Gogolj utire put svojoj poetici preplićući demonsko i svakodnevno, gde maloruski mit postaje raskošno utočište od banalnosti sveta. Smeh u ovim ranim pričama nije samo estetsko opredelenje, nego primordijalni odbrambeni mehanizam koji pukom životnošću prkosi tami i mračnim silama.
Prelaskom na Mirgorod, bajkovita vedrina ustupa mesto gorkom uvidu da svetom više ne vladaju đavoli i veštice, nego duhovna praznina i sveprisutna provincijska čamotinja. Sukob između herojskog zanesenjaštva u Tarasu Buljbi i apsurdne sitničavosti u Priči o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič ogoljuje tragični raspad ljudskog dostojanstva.
Ova zbirka ne samo da oblikuje Gogoljev prepoznatljiv groteskni stil, nego nepovratno pomera granice romantičarske pripovetke u pravcu duboke psihološke i društvene drame.
Demonski motiv u ranom Gogoljevom stvaralaštvu doživljava primetnu evoluciju: od spoljašnjeg, bajkovitog đavola narodnog predanja do unutrašnjeg, metafizičkog zloduha ljudske svakodnevice. U Večerima u seocetu kod Dikanjke, demon je opredmećeni, antropomorfni prkos – đavo koji se kreće među ljudima, opipljiv je, ima rogove i kopita, a i dalje ga je moguće prevariti ili savladati pomoću vere, humora i narodne mudrosti. Rana Gogoljevo demonološko shvatanje oslanjaju se na karnevalizaciju u kojoj je smeh magijski obred; demon je ovde spoljašnji uljez koji privremeno narušava seoski poredak, ali ne uspeva da uništi sam čovekov duh. Već u pričama poput Strašne osvete, folklorna fantastika poprima mračnije, sudbinske tonove, sugerišući to da zlo prestaje da bude samo nestašni đavo i postaje prastaro, nasledno prokletstvo koje razara ljudsku dušu iznutra.
Pojavom Mirgoroda, Gogolj napušta živopisnu mitologiju i demona lišava narodne nošnje, premeštajući ga iz mračnih šuma neposredno u sivu, banalu provincijsku svakodnevicu. U priči Vij, čudovišni demon više ne dolazi iz pakla nego iz same nepomičnosti sveta i nedostatka duhovne svetlosti, gde je pogled zla u stvari saznanje sopstvene unutrašnje praznine i neminovne smrti.
Najstrašniji Gogoljev demon u Mirgorodu više nema rogove ni kandže – on nosi obličje banalnosti, sitničavosti i besmisla, kao u Priči o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič. Dok u Tarasu Buljbi demon nastupa kao destruktivna sila istorije koja mrvi epski etos i porodične veze, u ostatku zbirke on se hrani duhovnom čamotinjom u kojoj Boga više nema. Gogoljev demon tako prelazi put od simbola narodnog straha i zabave do strašnog „demona banalnosti“, postajući metafora za apsurd čovekovog postojanja iz kojeg više nema bekstva u folkornu bajku.
¾
Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809–1852), ruski pisac, jedan od najznačajnijih inovatora u ruskoj književnosti. Njegova dela, kao što su „Mrtve duše“ i „Revizor“, satirično prikazuju rusko društvo 19. veka. Gogolj je bio majstor groteske i humora, ali je njegova proza često imala i elemente misticizma i fantastike. Njegov uticaj na rusku i svetsku književnost je ogroman, a njegova dela neprolazna.
