Mihail Afanasjevič Bulgakov
Majstor i Margarita

Mihail Bulgakov i njegov roman Majstor i Margarita

Desetog marta 1940, umro je Mihail Bulgakov. Objavljivanje romana postalo je smisao života Jelene Sergejevne Bulgakov. Ona je roman Majstor i Margarita prekucala lično (verujem, ne jednom), postala njegov prvi urednik.

I bio je to veoma težak posao – posle smrti autora trebalo je urediti roman, koji je stvaran mnogo godina, koji je celovit, ali ne i završen, koji je mnogo puta popravljan, slojevito i ne redom, u kojem ima ispravki, kasnije odbačenih, ali ne i precrtanih, u kojem se ukazuje na ispravke, koje je, budući da su bile obeležene na jednom mestu, trebalo da budu uvažene, ali nisu bile unete na odgovarajuća mesta u tekstu.

Bilo je neophodno ispraviti greške u prekucavanju i slovne greške i svaki put razjašnjavati da li se radi o greškama u prekucavanju ili slovnim greškama.

Jelena Sergejevna znala je da je Bulgakov dobro pamtio ranije redakcije svog romana, i da se u ono vreme vraćao starim, reklo bi se, odbačenim umetničkim rešenjima, tako da se u zamršenim slučajevima, tražeći odgovore na nejasnoće, i ona sama obraćala prethodnim redakcijama, intuitivno postupajući kao iskusan tekstolog.

Prvi put roman je objavljen u časopisu „Moskva“ (1966 – broj 1; 1967 – broj 1), prema tekstu koji je pripremila Jelena Sergejevna Bulgakov, ali s proizvoljnim i značajnim skraćenjima od strane redakcije časopisa.

Majstor i Margarita – prvo objavljivanje punog teksta romana

Godine 1967, italijanski izdavač „Einaudi“ dobio je – uz zvaničnu dozvolu Glavlita, preko Svesaveznog društva „Međunarodna knjiga“ – pravo na objavljivanje punog teksta romana. Tako je pun tekst romana Majstor i Margarita, kao nekad pun tekst Bele garde, prvi put objavljen u inostranstvu.

Prvi put se, bez skraćivanja, u Sovjetskom Savezu – na neprestano zauzimanje K. M. Simonova, predsednika komisije za književno nasleđe Mihaila Bulgakova – roman pojavio u izdanju: Bulgakov M. Bela garda. Pozorišni roman. Majstor i Margarita. – „Hudož. lit.“, Moskva 1973 godine.

To izdanje objavljeno je bez Jelene Sergejevne. Ona je umrla 1970. godine. U belešci uz izdanje saopštavalo se da se roman štampa prema „poslednjoj redakciji za života [autora]“, prema rukopisu koji se čuvao u odelenju rukopisa Državne biblioteke SSSR „V. I. Lenjin“, „s ispravkama i dopunama, koje je pisac diktirao svojoj ženi, J. S. Bulgakov.“

Roman se u ovom izdanju razlikuje od redakcije u časopisu, i to ne samo po tome što skraćivanja nije bilo. To su bila dva različita teksta, a odstupanja se javljaju još od prvih redova.

Takvih odstupanja ispostavilo se da je mnogo, a ključ za njihovo razrešenje nije bio dostupan: od 1970. godine, fond Mihaila Bulgakova u odelenju rukopisa Biblioteke „V. I. Lenjin“, bio je zatvoren za tekstološka istraživanja. Tek 1987. godine, u vezi s opštim promenama u životu zemlje, jedan tekstolog dobio je dozvolu za pristup fondu Bulgakova. […]

Zagubljeni listovi

Tek tad je postalo jasno da prave „poslednje redakcije romana, za života [autora]“ u arhivu nema: niz rukopisa, a naime poslednja sveska, ispisana u januaru–februaru 1940. godine (Jelena Sergejevna nazivala ju je „druga sveska“), pojedini listovi, u tom smislu, verovatno beleške i ispravke na pisaćoj mašini, kojima se koristila J. S. Bulgakov, pripremajući roman za štampu, posle njene smrti su zagubljeni, a mesto na kojem se nalaze nije poznato; godine 1973, prilikom pripreme prvog potpunog izdanja romana, izdavaču „Hudožestvena literatura“, iz arhiva su, u vidu „poslednje redakcije“, faktički dostavili pretposlednju redakciju.