Novela Veštica Loida Elizabet Gaskel, potresna je i mračna psihološko-istorijska studija o lovu na veštice u američkom gradiću Selemu krajem 17. veka. Kroz tragičnu sudbinu mlade Engleskinje Loide Hasbrik, autor slika uništiteljsku snagu verskog fanatizma, praznoverja i kolektivne paranoje unutar puritanske zajednice. Gaskelova majstorski prikazuje kako izolacija, potisnuta osećanja i rigidni dogmatizam stvaraju pogodno tle za masovnu histeriju i potpuni slom moralnih vrednosti.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2015 | Format 11×18cm
Strana 132 | ISBN 9788689107524
850 рсд
Novela Veštica Loida Elizabet Gaskel, potresna je i mračna psihološko-istorijska studija o lovu na veštice u američkom gradiću Selemu krajem 17. veka. Kroz tragičnu sudbinu mlade Engleskinje Loide Hasbrik, autor slika uništiteljsku snagu verskog fanatizma, praznoverja i kolektivne paranoje unutar puritanske zajednice. Gaskelova majstorski prikazuje kako izolacija, potisnuta osećanja i rigidni dogmatizam stvaraju pogodno tle za masovnu histeriju i potpuni slom moralnih vrednosti.
Pripovedački stil odlikuje se realističkim prikazom teškog kolonijalnog života, koji se neprimetno prepliće s psihološkom napetošću i osećajem neizbežne tragedije. Središnji motiv dela jeste mehanizam stvaranja žrtvenog jarca, pri čemu se Loidino strano poreklo, usamljenost i odbacivanje puritanskog kalupa tumače kao opasni znaci đavoljeg uticaja.
Kroz analizu manipulacije i straha, novela razobličava način na koji verske i političke vođe koriste narodnu neukost zarad očuvanja sopstvene moći i vlasti. Etička srž ove proze leži u bespoštednoj kritici verske netolerancije i nemogućnosti pojedinca da se odbrani od slepog, gnevnog kolektiva.
Jedan od omiljenih autora viktorijanske ere, Elizabet Gaskel, prijateljica Čarlsa Dikensa, u svojim kratkim pričama razmatrala je najrazličitije teme, uveliko se udaljavajući od života na selu i provinciji koji je obrađivala u svojim romanima, a u Veštici Loidi bavi se psihološkim i društvenim pitanjima, tipičnim za Salem iz druge polovine 17. veka i Englesku 19. veka.
Istražujući religijske teme, položaj žena u društvu, ludilo i histeriju, Elizabet Gaskel uveliko se oslanja na stvarne izveštaje o slučaju s vešticama u Salemu, zalazeći duboko u srž zastrašujuće pojave ozloglašenih suđenja vešticama.
Gaskel je, s druge strane, materijal crpla iz knjige Čarlsa Apama, Predavanja o čaranju kao istorija ludila u Salemu godine 1692, koju je autor sastavio bezmalo vek i po posle događaja o kojima piše.
Gaskel dočarava predstavu o ženstvenosti slikajući Loidu, svoju bezazlenu junakinju, kao primer ženskog tpljenja, a čaranje ili optužba za veštičarenje prikazuje kao način da žene ispolje sopstveno nezadovoljstvo položajem u društvu. To bi mogla da bude jedna od glavnih tema ovog ostvarenja.
Poznato je, opet, da je Gaskel, u mladosti, bila mnogo više opčinjena glasinama koje su išle uz venčanja nego religijskim i društvenim običajima.
Jedna od tema mogla bi da bude moralna odgovornost, shodno njenom unitarijanskom vaspitanju. Tokom 19. veka, unitarijanci nisu verovali u trojstvo, smatrajući da je Isus bio čovek, ne Bog, pa su shodno tome verovali u opšte spasenje, nasuprot mogućnosti izbora kod Žana Kalvina.
Tako bi jedna od tema u Veštici Loidi mogla da bude i saosećanje i ophođenje prema bližnjem.
¾
Elizabet Gaskel (1810–1865), jedan od najznačajnijih engleskih romansijera koja je u delima poput „Sever i jug” hrabro istraživala društvene sukobe između tradicionalne aristokratije i industrijske klase u usponu. Posedovala je redak dar da se saoseća sa marginalizovanim likovima, uvodeći u književnost glas radnika i žena sa takvom psihološkom dubinom koja je pripremila teren za inovacije Henrija Džejmsa i Virdžinije Vulf.
