Sapfo je po svemu sudeći sastavila deset hiljada stihova, od kojih danas postoji svega 650. Pisala je ljubavnu poeziju, namenjenu izvođenju uz pratnju lire. Suda joj pripisuje i epigrame, elegije i jambsku poeziju, ali u pogledu ovog njeno autorstvo ostaje sumnjivo. Verovatnije je da je to helenistička poezija, nadahnuta Sapfom. Antički autori izričitiji su u tvrdnji da je Sapfo pisala prvenstveno ljubavnu poeziju.
Prevod Marija Matojani | Pogovor Milan Miletić
Izdanje: 2021 | Format 13.5×20cm
Strana 296 | ISBN 9788660200725
1.350 рсд
Sapfo je po svemu sudeći sastavila deset hiljada stihova, od kojih danas postoji svega 650. Pisala je ljubavnu poeziju, namenjenu izvođenju uz pratnju lire. Suda joj pripisuje i epigrame, elegije i jambsku poeziju, ali u pogledu ovog njeno autorstvo ostaje sumnjivo. Verovatnije je da je to helenistička poezija, nadahnuta Sapfom. Antički autori izričitiji su u tvrdnji da je Sapfo pisala prvenstveno ljubavnu poeziju.
Sapfo (oko 630–570 pre nove ere), grčka pesnikinja s ostrva Lezba, koju je Platon nazvao „desetom Muzom” zbog njene nenadmašne umetničke veštine. Bila je središnja figura zajednice mladih žena kojima je predavala poeziju, muziku i igru, negujući kult lepote i afiniteta prema boginji Afroditi. Njena poezija uvodi potpuno nov, intiman ton u književnost, stavljajući lična osećanja, čežnju i strast iznad epskih podviga i ratova. Ona je izumitelj specifične metarske forme poznatu kao „sapfička strofa”, koja je kasnije izvršila ogroman uticaj na rimske pesnike poput Katula i Horatija. Premda je većina njenog obimnog opusa izgubljena , sačuvani fragmenti i čuvena „Himna Afroditi” svedoče o njenoj iskrenosti i emotivnoj jačini. Sapfo ostaje simbol ženskog glasa u književnosti i jedan od prvih autora koji je uspeo da prolaznost trenutka pretoči u večnu umetnost.
