Ako je Homer za nas otac epskog pesništva, Sapfo je majka lirske poezije u istoriji zapadnjačke književnosti. Iako je, prema priređivačima iz nekadašnje Aleksandrijske biblioteke, Sapfinih pesama bilo najmanje šest hiljada stihova, danas nam je do stupno samo šesto pedeset, i to nijedna pouzdano cela pesma.
Prevod Marija Matojani | Pogovor Jovica Aćin
Izdanje: 2014 | Format 13.5×20cm
Strana 304 | ISBN 9788689107296
1.300 рсд
Nema na zalihama
Ako je Homer za nas otac epskog pesništva, Sapfo je majka lirske poezije u istoriji zapadnjačke književnosti. Prema priređivačima iz nekadašnje Aleksandrijske biblioteke, Sapfinih pesama bilo je na osam ili devet papirusnih svitaka. Dakle najmanje šest hiljada stihova, a danas nam je dostupno samo šesto pedeset. I to nijedna pouzdano cela pesma, sve u odlomcima (fragmentovani, kako koji, horizontalno ili vertikalno). Ali, ti odlomci su dovoljni da nam dočaraju veličinu zamišljenog neokrnjenog pesničkog dela.
Čak dve stotina godina posle Sapfe, Platon kaže, u epigramu koji mu je pripisan, da je ona mitska deseta muza, uz ostale nebeske zaštitnice svih umetnosti, geometrije, istorije, retorike i astronomije. To je, u Platonovo vreme, značilo da je Sapfo naprosto božanska pesnikinja koja nadahnjuje i stvara vrhunska dela, dela bez premca.
Čitajući Sapfo, postajemo svesni da je poezija nešto što se ne menja, menjajući se iz dana u dan. Taj paradoks je neodvojiv od svakog istinskog pesništva. Čitamo pesme napisane pre više od dve i po hiljade godina kao da su juče napisane. I čitamo fragmente pesama, a ti fragmenti odjednom postaju ceo svet. Ma koliko ruiniran, raspoznajemo njegove obrise. U lepoti odlomaka naziremo lepotu prvobitnog zdanja, i njeno zračenje je još živo i jako. U tome je razlog zašto su ove pesme i danas moder ne, i Sapfo je prvi moderni pesnik u našoj istoriji.
Moderne su njene pesme po senzibilitetu onoga ko ih je ispe vao, moder ne su po poet skom izra zu, moderne su po situacijama koje evociraju, po intenzivnim i čistim emocijama koje ih nose i koje u nama pobuđuju. Moderne su zbog strasti koja se neposredno iz srca izliva u reči, moderne su, jer nas poput čudesne vremenske mašine vraćaju u svoje doba i, u isti mah, pridružuju nam se u našem dobu.
Sapfo (oko 630–570 šre nove ere), grčka pesnikinja s ostrva Lezba, koju je Platon nazvao „desetom Muzom” zbog njene nenadmašne umetničke veštine. Bila je središnja figura zajednice mladih žena kojima je predavala poeziju, muziku i igru, negujući kult lepote i afiniteta prema boginji Afroditi. Njena poezija uvodi potpuno nov, intiman ton u književnost, stavljajući lična osećanja, čežnju i strast iznad epskih podviga i ratova. Ona je izumitelj specifične metarsku formu poznatu kao „sapfička strofa”, koja je kasnije izvršila ogroman uticaj na rimske pesnike poput Katula i Horatija. Premda je većina njenog obimnog opusa izgubljena , sačuvani fragmenti i čuvena „Himna Afroditi” svedoče o njenoj iskrenosti i emotivnoj jačini. Sapfo ostaje simbol ženskog glasa u književnosti i jedan od prvih autora koji je uspeo da prolaznost trenutka pretoči u večnu umetnost.
