Boraveći u Firenci, godine 1860, Džordž Eliot (1819–1880) dolazi na „veliku zamisao“, o čemu piše Džonu Blekvudu na svom povratku u Englesku. Nastoji da stvar održi u tajnosti, shvatajući da će joj za sprovođenje zamisli u delo uveliko biti neophodni „svojsko izučavanje i trud“, ali u isti mah ona „žudi da otpočne s pisanjem.“ Kako je ubrzo potom objasnila, „zamisao“ je istorijski roman, čija se radnja odvija u Firenci, u vreme Savonarolinog uspona i teškog sunovrata.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje: 2019 | Format 13.5×20cm
Strana 572 | ISBN 9788660200343
1.800 рсд
Boraveći u Firenci, godine 1860, Džordž Eliot (1819–1880) dolazi na „veliku zamisao“, o čemu piše Džonu Blekvudu na svom povratku u Englesku. Nastoji da stvar održi u tajnosti, shvatajući da će joj za sprovođenje zamisli u delo uveliko biti neophodni „svojsko izučavanje i trud“, ali u isti mah ona „žudi da otpočne s pisanjem.“ Kako je ubrzo potom objasnila, „zamisao“ je istorijski roman, čija se radnja odvija u Firenci, u vreme Savonarolinog uspona i teškog sunovrata.
Romola označava preokret u književnom životu Džordž Eliot; etičko učenje, koje je tako istaknuta crta u njenom umetničkom životu, premda je suštinski istovetno, iskazano je neobično jasno. „Možda nije nevažno“, iznosi ona u pismu američkom sabesedniku, „u vezi s razlikama koje izgleda opažate između mojih ranijih i kasnijih ostvarenja, premda verujem da postoji izvestan uspon u shvatanju drugih i u sopstvenom nepoverenju, reći da nije bilo nikakve promene u tački iz koje posmatram naš život još otkako sam sastavila svoju prvu knjigu Prizori iz crkvenog života. Svaka primetna promena mora da se tiče nečeg čega nisam ni svesna…“
Džordž Eliot je paradoks, jer čitalac odmah zapaža koliko je ona moralna, s koliko poštovanja i ozbiljnosti prilazi veri, koliko je posvećena, koliko je iskreno i duboko religiozna, da bi čovek teško mogao da poveruje da je ona, u stvari, ateista.
I ne čudi to što je njen izdavač, kad je počela da piše pod pseudonimom, mislio da je autor svešteno lice.
Marijana Evans, devojka koja će postati Džordž Eliot, u priči o odnosu Romole, svog književnog lika, i Savonarole, duhovnog mentora iz romana, kao da pronalazi ogledalo za svoj odnos prema hrišćanstvu.
Godine 1841, u svojoj dvadeset drugoj, Marijana, to jest Meri An Evans, dolazi do uverenja da je Biblija istorijski netačna, a njene filosofske implikacije ponižavajuće, da je Jehova plemenski mit koji, čak i da je stvaran, nije dostojan bogosluženja, a Isus iz Nazareta samo mudri učitelj čiji život i smrt nemaju značaja za spasenje.
U tom trenutku ona prekida s kulturom u kojoj je vaspitavana, s ljudima s kojima je povezana najdubljim prirodnim osećanjima i društvom koje moral izjednačava s hrišćanstvom.
U izvesnom smislu, ostatak njenog života može da se posmatra kao pokušaj pomirenja s ishodom ovakvog otpadanja od vere i predočavanja uvida do kojih ona stiže pišući pod pseudonimom Džordž Eliot.
Romola označava preokret u književnom životu Džordž Eliot; etičko učenje, koje je tako istaknuta crta u njenom umetničkom životu, premda je suštinski istovetno, iskazano je neobično jasno. „Možda nije nevažno“, iznosi ona u pismu američkom sabesedniku, „u vezi s razlikama koje izgleda opažate između mojih ranijih i kasnijih ostvarenja, premda verujem da postoji izvestan uspon u shvatanju drugih i u sopstvenom nepoverenju, reći da nije bilo nikakve promene u tački iz koje posmatram naš život još otkako sam sastavila svoju prvu knjigu Prizori iz crkvenog života. Svaka primetna promena mora da se tiče nečeg čega nisam ni svesna…“
¾
Džordž Eliot (pravo ime Meri En Evans, 1819–1880), vrhunski intelektualac i pisac, redefinisala realizam, uvodeći u roman duboku filosofsku analizu i do tada neviđenu psihološku složenost likova. Koristeći muški pseudonim da bi obezbedila da njen rad bude shvaćen ozbiljno u svetu koji je žensko pisanje svodio na laku lektiru, Eliot je ostavila trag kao autor koji veruje da je umetnost najuzvišeniji oblik empatije.
