Princ Oto, romansa,objavljen je 1885. godine. Stivenson ga je i sam označio svojim „najtežim poduhvatom”. Nije ni čudo, jer je izvesna poglavlja dorađivao, prepravljao i prepisivao nekoliko puta. Označavajući delo kao romansu, Stivenson daje do znanja pubilci da politički i geografski kontekst ne treba tražiti na realnoj karti Evrope, nego u predelima bajkovite, stilizovane fiktivne kreacije.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2016 | Format 11×18cm
Strana 240 | ISBN 9788689107760
1.250 рсд
Princ Oto (1885) pojavljuje se kao subverzija političke romanse jer protagonistu ne prikazuje kao epskog heroja, nego kao pasivnog, neodlučnog vladara, posvećenog estetici, koji gubi kontrolu nad sopstvenom državom.
Smeštanjem radnje u izmišljenu nemačku kneževinu Grünewald, Stivenson je među prvima uspostavio obrazac za žanr ruritanske fikcije koji će ubrzo popularizovati Entoni Hop sa Zatvorenikom iz Zende. Kroz Otovo incognito lutanje sopstvenom zemljom, roman analitički suočava iluziju vladarske moći sa surovom realnošću naroda koji podaništvo doživljava tek kao teret, a ne kao odanost.
Lik princeze Serafine pruža oštar kontrast Otu; dok je on paralisan metafizičkim preispitivanjem, ona predstavlja političku proračunatost i pragmatizam, čime se izvrću tradicionalne viktorijanske uloge. Stivenson unutar žanra zabavnog, pustolovnog romana unosi duboku psihologizaciju likova, pokazujući kako lične slabosti i bračni nesporazumi beposredno dovode do državne i političke krize.
Roman obiluje bujnim, stilizovanim opisima prirode koji služe ne samo kao kulisa, nego reflektuju unutrašnja stanja likova i njihov put od političke dekadencije prema ličnom pročišćenju.
Kroz spletke barona Gondremarka i dvorske političke svite, roman razlaže mehanizme moći i korupciju koji neminovno vladaju u režimima zasnovanim na manipulaciji i nedostatku transparentnosti. Pad kneževine na kraju romana ne predstavlja tragediju nego oslobođenje za Ota i Serafinu, čime Stivenson nudi antifeudalnu i protomodernu poruku o tome da su unutrašnji mir i autentični ljudski odnosi vredniji od spoljašnjih insignija moći.
Jedno od najneobičnijih ostvarenja Roberta Luisa Stivensona, kao da stoji sasvim izdvojeno naspram celog njegovog opusa, ono je svojevrsni eksperiment. Možda bismo samo uz veliki trud uspeli da mu pronađemo mesto unutar odgovarajućeg književnog žanra, pa i tad bismo zapazili da se na sve strane preliva i duboko zalazi ne samo u srodne, nego i one potpuno udaljene žanrove. Prema piščevoj zamisli, prvobitno je trebalo da se pojavi kao pozorišni komad. I sama ta okolnost prilično odudara od njegovog opusa. Stivenson nikad nije napisao nijedan komad. Sve njegovo pripovedačko umeće pronašlo je izraz u prozi, u kratkim pričama i romanima.
Princ Oto – romansa, delu kojem je sam pisac u naslovu podario objašnjenje, objavljen je 1885. godine. Stivenson ga je i sam označio svojim «najtežim poduhvatom». Nije ni čudo, jer je izvesna poglavlja dorađivao, prepravljao i prepisivao nekoliko puta. Tri dela, kao tri čina prvobitno zamišljenog pozorišnog komada, uglavnom čine dijalozi, s veoma malo deskriptivnog elementa; svejedno, likovi su dostojni svake Stivensonove kratke priče i romana, razrađeni i piktoreskni kao i uvek u njegovoj čarobnoj prozi.
Radnja romana ili možda novele smeštena je u izmišljenoj državi Nemačkog carstva; time je autor sebi dao odrešene ruke da izloži svoj pogled, a reklo bi se kritiku, monarhističkog uređenja. Stivensonova osećanja u pogledu ove stvari možda ne idu baš tako daleko da bismo smeli da ga nazovemo republikancem, ali je upadljivo da je on, dok s jedne strane slika vladara posvećenog lepim umetnostima, pozorištu i upadljivo zgoreženog na sam pomen rata, s druge strane naslućuje revolucije na pomolu, premda su one, u godini kad se roman pojavio, one još negde daleko na horizontu.
¾
Robert Luis Stivenson (1850–1894), škotski pisac, pesnik i esejista, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima kao što su „Ostrvo s blagom“ i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Njegova dela su bila popularna zbog svoje uzbudljive radnje, živopisnih likova i psihološke dubine. Stivenson je bio vešt pripovedač koji je umeo da stvori atmosferu neizvesnosti i misterije. Njegovi romani često istražuju teme dobra i zla, kao i složenost ljudske prirode. Stivenson je takođe pisao pesme, oglede i putopise, pokazujući svoju svestranost kao pisac. Njegov stil pisanja bio je elegantan i prefinjen, s dozom humora i ironije. Zapamćen je kao optimističan čovek.
