Anton Čehov u Paviljon br. 6 ogoljuje tanku i varljivu granicu između razuma i ludila u društvu koje potiskuje pojedinca. Preko svog junaka, doktora Ragina, delo izriče oštru kritiku pasivnosti, intelektualnoj elitističkoj ravnodušnosti i filosofskom opravdavanju sopstvenog kukavičluka. Susret i dijalozi između Ragina i pacijenta Gromova predstavljaju vrhunsku psihološku dramu u kojoj „ludak“ nosi moralnu budnost, dok „;ovek normale“ zapada u apatiju. Zlokobna atmosfera duševne bolnice deluje kao mračna metafora celokupnog ruskog društva tog doba, ukalupljenog u besmisao, korupciju i bezizlaz. Tragičan kraj glavnog junaka upućuje poruku da niko ne može da ostane imun na nepravdu i patnju prema kojoj je čitavog života bio ravnodušan.
Prevod Nada Uzelac | Pogovor Milan Miletić
Izdanje 2021 | Format 11×18cm
Strana 104 | ISBN 9788660200527
800 рсд
Anton Čehov u Paviljon br. 6 ogoljuje tanku i varljivu granicu između razuma i ludila u društvu koje potiskuje pojedinca. Preko svog junaka, doktora Ragina, delo izriče oštru kritiku pasivnosti, intelektualnoj elitističkoj ravnodušnosti i filosofskom opravdavanju sopstvenog kukavičluka. Susret i dijalozi između Ragina i pacijenta Gromova predstavljaju vrhunsku psihološku dramu u kojoj „ludak“ nosi moralnu budnost, dok „;ovek normale“ zapada u apatiju. Zlokobna atmosfera duševne bolnice deluje kao mračna metafora celokupnog ruskog društva tog doba, ukalupljenog u besmisao, korupciju i bezizlaz. Tragičan kraj glavnog junaka upućuje poruku da niko ne može da ostane imun na nepravdu i patnju prema kojoj je čitavog života bio ravnodušan.
Pojavljujući se u književnosti u vreme kad je sav život izgledao ravnodušan, mračan i bez nade, Anton Pavlovič donosi nevelike pripovesti o velikim problemima svog vremena, duboko istražujući životne pojave, razgolićujući uzroke društvenog nesklada, s bolom uviđajući da u, u uslovima reakcije, ruska inteligencija prekida s idealima napretka i demokratije. Za svog kratkog života, Anton Pavlovič ne samo da je ostavio delo bez premca, nego je učio onom dobrom, čistom, večnom, učio je da se ostane čovek u svakoj situaciji.
U vreme sastavljanja priče, Čehov se zainteresovao za filosofiju pozno-antičkog stoičkog mislioca, cara-filosofa Marka Aurelija Antonina (121–180. godina), to jest za njegovo glavno delo Samom sebi. Razmišljanja. Njegovo ime Čehov pominje i u „Dosadnoj priči“ (1889) i u dva pisma – A. P. Ljenskom (9. aprila 1889) i Suvorinu (11. aprila 1889). Uz pismo Ljenskom, u kojem iznosi visoku ocenu o delu Marka Aurelija, Čehov prilaže i knjigu iz svoje biblioteke. „Na marginama ćete primetiti beleške olovkom – one nemaju nikakvog značaja za čitaoca, čitajte sve po redu, jer je sve izuzetno dobro.“ Primerak knjige čuva se u spomen-kući Antona Pavloviča Čehova u Taganrogu, i u njoj je zaista mnogo beleški, podvučenih redova, pojedini pasusi (ili nekoliko njih zaredom) posebno su obeleženi, drugi su precrtani, dok je mnogima Čehov dao međunaslove: „uverenja“, „kako živeti“, „cilj i smisao života“, „razmena materija“…
¾
Anton Pavlovič Čehov (1860–1904), ruski pisac i lekar, čije su pripovetke i drame postavile temelje modernog književnog izraza i psihologije u umetnosti. Kao lekar po struci, često je isticao da mu je „medicina zakonita žena, a književnost ljubavnica”, što se ogleda u njegovom objektivnom, gotovo dijagnostičkom pristupu ljudskim slabostima. Njegove drame, poput „Galeba”, „Ujka Vanje” i „Višnjika”, revolucionarizovale su pozorište uvođenjem „unutrašnje radnje” i podteksta umesto klasičnog spoljašnjeg zapleta. Čehov je bio majstor kratke forme, poznat po svojoj lakoničnosti i principu da umetnik ne treba da rešava probleme čovečanstva, nego samo da ih na pravilan način iznese. Njegovo stvaralaštvo karakteriše jedinstven spoj tuge i humora, kojim je uspevao da od sitnih, svakodnevnih događaja stvori duboke filosofske uvide o smislu života.
