Novela Paun Nikolaja Ljeskova slojevit je pripovedački dragulj o hrišćanskom milosrđu, etičkom preobražaju i tihom samožrtvovanju. Kroz lik strogog i povučenog sluge Pauna, autor bajkovitim pripovedanjem i bogatim narodnim jezikom malo-pomalo razotkriva zadivljujuće unutrašnju plemenitost duha skrivenu iza skromne spoljašnjosti. Središnji motiv dela jeste tragični rascep između čiste dobrote pojedinca i površnog, sitničavog suda društva koje takvu svetost ne uspeva da ugleda. Ovo delo tako izrasta u snažnu etičku parabolu u kojoj Ljeskov slika potlačene i skromne ljude kao istinske nosioce duhovne svetlosti.
Prevod i pogovor Nada Uzelac
Izdanje 2015 | Format 11×18cm
Strana 120 | ISBN 9788689107487
800 рсд
Paun Nikolaja Ljeskova dirljiva je i slojevita proza u kojoj se prepliću motivi hrišćanskog milosrđa, etičkog preobražaja i tragičnog nesporazuma u ruskom društvu 19. veka. Kroz lik strogog, povučenog i naizgled osornog sluge Pauna, autor malo-pomalo razotkriva duboku unutrašnju lepotu i spremnost na apsolutno samožrtvovanje zarad tuđe sreće. Jedinstvenim pripovedačkim stilom – prepoznatljiv po bogatom, autentičnom narodnom jeziku i bajkovitom pripovedanju – Ljeskov slika kontrast između spoljašnjeg društvenog staleža i unutrašnje plemenitosti duha.
Središnji motiv dela jeste preispitivanje pojma ljudske pravednosti i svetosti, pri čemu se pod maskom jednostavnog čoveka krije uzvišeni moralni podvig koji izmiče površnom sudu okoline. Kroz tragičan rasplet, novela s dubokim humanizmom ukazuje na nemogućnost društva da ugleda i prihvati čistu, beskorisnu dobrotu u svetu kojim vladaju sitničavi interesi i predrasude.
Ovo delo snažna je etička parabola u kojoj Ljeskov, poput najboljih dometa ruske klasike, oslikava skromne i potlačene pojedince kao istinske nosioce duhovnog svetla.
Po snazi i darovitosti tik uz najveće autore, Lava Nikolajeviča, Nikolaja Gogolja, Ivana Turgenjeva, Ivana Gončarova, po širini shvatanja života i dubokom razumevanju tajni života, po istančanom vladanju ruskim jezikom, Ljeskov neretko nadilazi svoje prethodnike, odlikujući se retkim umetničkim pogledom na istoriju Rusije i njen put kroz vreme.
Paun (1874) počinje autorovim iskazom da je ostrvo Valaam predeo posebne vrste: „Bio sam učesnik nevelikog kršenja strogog manastirskog običaja na Valaamu.
Na toj surovoj steni ne vole isprazne šetnje: odakle god da doplovi ovamo daleki posetilac i koliko god velika da mu je želja da se upozna sa ostrvom, on ne može sebi da priušti to ogromno zadovoljstvo – kažem ogromno, jer je ostrvo zaista veoma lepo i njegovi veličanstveni prizori su čarobni.
Na Valaamu se svaki hodočasnik potčinjava poslušanju: on mora da ide u crkvu, da se moli, da obeduje, zatim da radi i, konačno, da se odmara.
Na šetnje i razgledanje ovde se ne računa; ali ja sam, ipak, u društvu tri muškarca i dve dame uspeo da obiđem za noć celo ostrvo i da zauvek sačuvam u sećanju zadivljujući prizor, koji u slabom polumraku letnje severne noći čine divlje stene, mračne međe i tihi skitovi ruskoga Atosa…“
U „Začaranom putniku“ (1872), Ljeskov se trudio da dočara simboličku sliku Valaama, ali je u Paunu (1874) iskristalisao svoju umetničku sliku – ostrvo Valaam, kao simbol Carstva nebeskog, kojem čovek stremi ploveći morem života.
Pa i kasnije se Ljeskov bavio temom svetog ostrva Valaama, a to se posebno odnosi na priču „Tajanstvena znamenja“ (1885), zaokružujući simboličku sliku, gotovo do kraja neizainteresovan za oblikovanje istorijsko-hronološke slike o njemu.
¾
Nikolaj Ljeskov (1831–1895), nenadmašni majstor pripovedanja koji je uspeo da dočara autentičan glas ruskog naroda, spajajući bizarnost, humor i duboku tragediju. Njegova dela, poput „Ledi Magbet Mcenskog okruga” ili „Začaranog putnika”, prikazuju Rusiju kao zemlju neobuzdanih strasti i neobičnih svetaca, gde se granica između greha i svetosti često gubi u maglinama legendi. Premda je za života bio u senci velikana poput Dostojevskog, Ljeskov danas, kao pisac, uživa položaj čuvara mistične i često zastrašujuće suštine narodnog duha.
