U poglavlju „O zloupotrebi reči“ iz svog kapitalnog dela Ogled o ljudskom razumu, Džon Lok detaljno raščlanjuje načine na koje nemar, dvosmislenost i isprazna retorika narušavaju primarnu svrhu jezika – jasnu komunikaciju ideja. Autor oštro kritikuje upotrebu reči bez jasnih, određenih ideja u umu onoga ko ih izgovara, ističući da se time stvara privid znanja i podstiču beskrajne, besmislene filosofske i teološke rasprave.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2019 | Format 11×18cm
Strana 84 | ISBN 9788660200374
700 рсд
U poglavlju „O zloupotrebi reči“ iz svog kapitalnog dela Ogled o ljudskom razumu, Džon Lok detaljno raščlanjuje načine na koje nemar, dvosmislenost i isprazna retorika narušavaju primarnu svrhu jezika – jasnu komunikaciju ideja. Autor oštro kritikuje upotrebu reči bez jasnih, određenih ideja u umu onoga ko ih izgovara, ističući da se time stvara privid znanja i podstiču beskrajne, besmislene filosofske i teološke rasprave. Posebnu pažnju Lok posvećuje opasnosti od nestalnosti značenja, gde se isti pojmovi primenjuju proizvoljno i promenljivo, čime se namerno ili iz neznanja unosi zbrka u traganje za istinom. Lok razotkriva i zabludu pretvaranja reči u stvarne entitete (reifikaciju), upozoravajući da prihvaćeni sholastički i apstraktni pojmovi često ne odgovaraju ničemu realnom u prirodi, nego služe samo kao mentalne obmane. Ova duboka epistemološka kritika jezika služi ne samo kao dijagnoza komunikacijskih stranputica, nego predstavlja neophodan temelj za njegovu teoriju saznanja i poziv na sprovođenje jezičke reforme zasnovane na empirijskoj preciznosti.
Lok je bio jedna od najistaknutijih figura doba prosvećenosti, čiji je iskaz da je razum ključan za saznanje promenio lice filosofije. Ovi njegovi tekstovi o idejama, opažanju, istini, jeziku, rečima i njihovoj zloupotrebi neobično su uticajno štivo u istoriji zapadne misli.
Kao jedan od rodonačelnika engleskog empirizma, Džon Lok izvršio je snažan uticaj na prosvetiteljsku misao tvrdnjom da se čovekov um rađa kao tabula rasa (neispisana ploča) i da se sve naše znanje oblikuje isključivo kroz iskustvo i čulnu percepciju. U oblasti političke filozofije, svojim Dvema raspravama o vladi postavio je temelje modernog liberalizma, definišući prirodna prava čoveka – na život, slobodu i imovinu – kao neprikosnovene granice svake legitimne državne vlasti.
Pored filosofskog i političkog rada, Lok je bio svestrani intelektualac, obrazovani lekar i član Kraljevskog društva u Londonu, čiji su spisi o toleranciji, obrazovanju i ekonomiji duboko oblikovali ustavne ideale i demokratske institucije modernog zapadnog sveta.
Najznačajnijih dela: Pismo o toleranciji (1689), Drugo pismo o toleranciji (1690), Dve rasprave o vladi (1690), Ogled o ljudskom razumu (1690), Razmatranja o posledicama snižavanja kamata (1691), Treće pismo o toleranciji (1692), Misli o vaspitanju (1693), Još o podizanju vrednosti novca (1693), Razložnost hrišćanstva (1695), U odbranu razložnosti hrišćanstva (1695), Druga poslanica u odbranu razložnosti hrišćanstva (1695), Pismo episkopu Vustera (1697), kao i onih objavljenih posmrtno Rasprava o čudesima, Četvrto pismo o toleranciji, Ispitivanje stava oca Malbranša o shvatanju svih stvari kod Boga, Opažanje o nekim knjigama g. Norisa i Ponašanje razuma.
¾
Džon Lok (1632–1704), engleski filosof i lekar, „otac liberalizma” i jedan od najuticajnijih mislilaca prosvetiteljstva. U svom kapitalnom delu „Ogled o ljudskom razumu”, postavio je temelje empirizma tvrdeći da je ljudski um po rođenju „tabula rasa” koju tek iskustvo popunjava znanjem. Njegova politička filosofija, izložena u „Dve rasprave o vladi”, uvela je revolucionarnu ideju da su svi ljudi rođeni s prirodnim pravima na život, slobodu i imovinu. Lok je prvi zastupao tezu da vlast počiva na saglasnosti naroda i da građani imaju ne samo pravo, nego i dužnost da svrgnu vladara koji krši njihova osnovna prava. Svojim radovima o toleranciji i odvajanju crkve od države, postavio je temelje modernim demokratskim društvima i neposredno uticao na pisanje američke Deklaracije nezavisnosti. Za čitaoca okrenutog unutrašnjem svetu, Lok je značajan jer je definisao lični identitet kroz kontinuitet svesti, postavljajući pitanje ko smo mi u stvari izvan svojih sećanja.
