Ogled „O samoubistvu“ , sastavlejn oko 1755. godine, ali objavljen tek posthumno, predstavlja provokativnu odbranu moralne dozvoljenosti samoubistva u vremenu kad su ga osuđivale i crkva i zakon. Hjum osporava tri glavna argumenta protiv samoubistva: da ono krši dužnost prema Bogu, dužnost prema bližnjima (društvu) i dužnost prema samom sebi. Ogled „O besmrtnosti duše“, koji je takođe objavljen posthumno, skeptična je kritika racionalnih dokaz za besmrtnost duše. Hjum ispituje argumente u prilog besmrtnosti duše iz metafizičke, moralne i fizičke vizure i pronalazi nedostatke kod svake.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2020 | Format 12×20cm
Strana 112 | ISBN 9788660200435
800 рсд
Ogled „O samoubistvu“ , sastavlejn oko 1755. godine, ali objavljen tek posthumno, predstavlja provokativnu odbranu moralne dozvoljenosti samoubistva u vremenu kad su ga osuđivale i crkva i zakon. Hjum osporava tri glavna argumenta protiv samoubistva: da ono krši dužnost prema Bogu, dužnost prema bližnjima (društvu) i dužnost prema samom sebi.
Njegova tvrdnja je da samoubistvo ne narušava Božju promisao jer, ako Bog upravlja svetom kroz prirodne zakone, onda su i ljudske radnje, uključujući okončanje života, deo tog prirodnog poretka. Što se tiče dužnosti prema društvu, Hjum smatra da kad život postane teret, prestaju obaveze prema društvu. Na kraju, zaključuje da je okončanje života dozvoljeno kad on postane nepodnošljiv, jer nemamo obavezu da trpimo veliki bol ili nesreću.
Ogled „O besmrtnosti duše“, koji je takođe objavljen posthumno, skeptična je kritika racionalnih dokaza za besmrtnost duše. Hjum ispituje argumente u prilog besmrtnosti duše iz metafizičke, moralne i fizičke vizure i pronalazi nedostatke kod svake.
Metafizičkim argumentima (o nematerijalnosti duše) suprotstavlja se tvrdnjom da nemamo dovoljno znanja o suštini materije i duha da bismo doneli takav zaključak, kao i analogijom da suština duše, poput materije, može da postoji, ali svest i pamćenje mogu da iščeznu.
Moralni argumenti, koji pretpostavljaju to da Božija pravda zahteva zagrobni život kao nagradu ili kaznu, odbacuju se kao neosnovani, jer ne znamo ništa o Božjoj pravdi osim onoga što vidimo u ovom svetu.
Fizički argumenti, zasnovani na analogiji s prirodom, snažno podržavaju smrtnost duše. Hjum ukazuje na blisku vezu između stanja tela i uma (na primer, kod bolesti, sna i starosti), što sugeriše da se njihovim nestankom okončava i postojanje duše.
Hjum zaključuje da besmrtnost duše ne može da se dokaže „pukim svetlom razuma“, nego da je to pitanje koje zavisi isključivo od božanskog otkrovenja. Ovaj skeptični pristup duboko je potkopao tradicionalna religijska uverenja.
Objavljen posthumno, ogled „O samoubistvu“ verovatno je najčitanija i najuticajnija filosofska rasprava o samoubistvu sastavljena u moderna vremena, a možda i uopšte.
Za Hjuma se kaže da je umnogome postavio temelje onog što danas poznajemo kao skepticizam. A to znači da najveći deo onoga što izlaže Hjum gotovo od reči do reči ponavljaju skeptici našeg vremena.
Iz toga, opet, zaključujemo da dokazivanje protiv natprirodnog i magijskog nije mnogo napredovalo od Hjumovog vremena, premda nema kraja veštom i drugačijem formulisanju njegovih postavki i ideja.
Ogled „O besmrtnosti duše“, koji je takođe objavljen posthumno, skeptična je kritika racionalnih dokaza za besmrtnost duše. Hjum ispituje argumente u prilog besmrtnosti duše iz metafizičke, moralne i fizičke vizure i pronalazi nedostatke kod svake.
¾
Dejvid Hjum (1711–1776), škotski filosof, istoričar i ekonomista, jedna od najznačajnijih figura škotskog prosvetiteljstva i jedan od najuticajnijih empirista. Njegova filosofija polazi od stava da sve naše ideje potiču iz utisaka (impresija), čime je doveo u pitanje racionalne osnove znanja. Poznat je po svom skepticizmu, posebno u pogledu uzročnosti; tvrdio je da je naše uverenje u uzročno-posledične veze zasnovano na navici i očekivanju, a ne na logičkoj nužnosti. Hjum je takođe dao značajan doprinos filosofiji religije i etici, tvrdeći da je moral utemeljen na osećanjima (sentiment) a ne na čistom razumu. Imanuel Kant rekao je za Hjuma da ga je njegova kritika „probudila iz dogmatskog dremeža“, ističući njegov dubok uticaj na dalji razvoj filosofije.
