Frensis Bekon u svom kapitalnom delu Novi Organon (1620) postavlja temelje modernog naučnog metoda, oštro kritikujući tradicionalnu sholastičku filosofiju i Aristotelov Organon. Bekon smatra da je cilj nauke ovladavanje prirodom zarad poboljšanja ljudskog života, što može da se postigne samo kroz posmatranje, eksperiment i novu sistemsku logiku.
Znanje je moć (Scientia potentia est) – osnovna je ideja dela, i iznosi to da priroda može da se savlada samo tako što će joj se ponuditi pokornost – to jest, razumevanjem njenih unutrašnjih zakona putem istraživanja.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje: 2016 | Format 13.5×20cm
Strana 288 | ISBN 9788689107845
1.300 рсд
Frensis Bekon u svom kapitalnom delu Novi Organon (1620) postavlja temelje modernog naučnog metoda, oštro kritikujući tradicionalnu sholastičku filosofiju i Aristotelov Organon. Bekon smatra da je cilj nauke ovladavanje prirodom zarad poboljšanja ljudskog života, što može da se postigne samo kroz posmatranje, eksperiment i novu sistemsku logiku.
Znanje je moć (Scientia potentia est) – osnovna je ideja dela, i iznosi to da priroda može da se savlada samo tako što će joj se ponuditi pokornost – to jest, razumevanjem njenih unutrašnjih zakona putem istraživanja.
Bekonov Novi Organon označio je prekretnicu u istoriji zapadne misli, najavljujući naučnu revoluciju i razvitak empirizma.
Ako iko zaslužuje naziv „univerzalni genije“ ili „čovek renesanse“ (čast tradicionalno rezervisana za one koji značajno, originalno stvaraju u više nego jednoj disciplini ili oblasti znanja), Bekon ga, bez sumnje, zaslužuje. Poput Leonarda i Getea, sastavio je radove i u oblasti umetnosti, i u oblasti nauke.
Poput Kikerona, Marka Aurelija i Tomasa Džefersona, prekrio je ogromna intelektualna i književna prostranstva (od praktične retorike i proučavanja prirode do moralne filosofije i reforme obrazovanja) i ostvario zavidnu političku karijeru.
U naše vreme Bekon bi bio proglašen „intelektualcem“, premda bi njegova ostvarenja i dostignuća svakako zasenila dostignuća većine naših naučnih i političkih vođa. Poput većine javnih ličnosti, bio je osporavan. Njegov prvi biograf Vilijam Roli proglasio ga je „slavom svog veka i nacije“, opisujući ga kao anđela prosvećenosti i društvene vizije.
Poštovaoci iz Kraljevskog društva (organizacije koja je sopstveno nadahnuće i poreklo pronašla upravo u Bekonovim tekstovima) smatraju ga ni manje ni više nego odvažnim utemeljivačem nove ere razuma. Lajbnic je bio posebno ushićen i opazio da, u poređenju s Bekonovom filosofskom svestranošću i uzvišenom vizijom, čak i Dekartov genije deluje kao da „puzi po zemlji“.
¾
Fransis Bekon (1561–1626), vojvoda Verulamski, engleski filosof i državnik koji je u svom prekretničkom delu „Novi Organon” odbacio aristotelovsku dedukciju u korist induktivne metode, tvrdeći da se do istine o prirodi dolazi isključivo posmatranjem i eksperimentom. Analizirao je „idole” (zablude uma) – plemena, pećine, trga i pozorišta – koji zamućuju ljudsko saznanje, pozivajući naučnike da očiste svoj duh od predrasuda kako bi mogli objektivno da istražuju svet. Njegova deviza „znanje je moć” (scientia potentia est) postalo je temelj naučno-tehničke civilizacije, jer je verovao da svrha nauke nije samo puka kontemplacija, nego praktično ovladavanje prirodom radi poboljšanja ljudskog života.
