U ovoj nevelikog knjizi, Jevgenij Zamjatin postavlja nemirnu, patrijarhalnu Moskvu i racionalni, evropski Peterburg kao dva suprotstavljena, ali nerazdvojna pola ruske duše i istorije. Kroz pronicljivu analizu dva najveća ruska središta, autor opisuje ne samo arhitekturu i geografiju, nego na svetlost dana iznosi duboke mentalitetske, političke i kulturne rascepe koji su oblikovali njegovu zemlju.
Prevod i pogovor Nada Uzelac
Izdanje 2020 | Format 12.5×20cm
Strana 76 | ISBN 9788660200541
700 рсд
Moskva–Peterburg
U ovoj nevelikog knjizi, Jevgenij Zamjatin postavlja nemirnu, patrijarhalnu Moskvu i racionalni, evropski Peterburg kao dva suprotstavljena, ali nerazdvojna pola ruske duše i istorije. Kroz pronicljivu analizu dva najveća ruska središta, autor opisuje ne samo arhitekturu i geografiju, nego na svetlost dana iznosi duboke mentalitetske, političke i kulturne rascepe koji su oblikovali njegovu zemlju.
Zamjatin ovde spaja književnu kritiku, lične impresije i vizionarska razmišljanja o budućnosti umetnosti u uslovima ideoloških pritisaka. Autor oštro suprostavlja sporu, žensku i tradicionalnu prirodu Moskve s muškim, usmerenim i zapadnjačkim duhom Peterburga, nudeći metaforu za večitu borbu između dogme i napretka.
Knjiga je i svedočanstvo modernističke misli i intelektualne hrabrosti pisca koji je, ostajući dosledan svojoj jeretičkoj prirodi, nepogrešivo dijagnostikovao duhovna previranja svog vremena.
„Moskva je ženskog roda, Peterburg – muškog“ – pisao je Gogolj pre ravno sto godina. Ta naizgled slučajno nabačena šala, gramatički kalambur, tako tačno pogađa u samu srž karaktera i jedne i druge ruske prestonice, da je se i danas, sto godina kasnije, još uvek sećamo.
Odstranjen iz književnosti, Zamjatin se našao u očaju. U jednom pismu Mihailu Bulgakovu, s kraja oktobra 1931. godine, bio je više nego setan: „Izgleda da vi idete u dramaturge, a ja u Ahasfere“. U stvari, bio je to oproštaj dva prijatelja po peru, jer Zamjatin je, dve nedelje kasnije, napustio Rusiju, i to, kako se pokazalo, da se nikada ne vrati.
Ono što je vezivalo velikog Bulgakova i, možda, tragičnog Zamjatina (ili obrnuto), osim prijateljstva i zajedničkog poziva po peru, možda smemo da nazovemo sudbinom. A ta sudbina, ili „književna smrt“, tako im je zapretila, da su se obojica, u očajničkom pokušaju da je umilostive, obratila vrhovnoj vlasti oličenoj u jednom čoveku. Kao i Bulgakov, Zamjatin je, u pismu Staljinu, smogao snage da izloži svoj nepodnošljiv položaj.
„Znam da imam veoma nezgodnu naviku da ne govorim ono što je u datom trenutku pogodno, već ono što meni izgleda kao istina… Od tada, raznim povodima, ova kampanja nastavlja se i do dana današnjeg i, na kraju krajeva, dovela je do nečega što bih nazvao fetišizmom: kao što su nekada hrišćani stvorili đavola da bi lakše mogli da imenuju svakojako zlo, tako je kritika od mene napravila đavola ruske književnosti. Pljuvanje u đavola – smatra se dobrim delom, pa je svako, kako može, tako i pljuvao. U svakoj stvari koju sam objavio, neizostavno bi bio otkriven nekakav đavolski naum.“
¾
Jevgenij Zamjatin, ruski književnik i inženjer brodogradnje, najpoznatiji po svom remek-delu „Mi”, koje predstavlja kamen temeljac moderne distopijske književnosti. Taj njegov roman iz 1920. godine, neposredno je nadahnuo kasnije kultne naslove poput Orvelove „1984” i Hakslijevog „Vrlog novog sveta”. Premda prethodno boljševik, Zamjatin je ubrzo postao jedan od prvih velikih disidenata, pišući čuveno pismo Staljinu u kojem je tvrdio da je za pisca „smrt ako mu se oduzme pravo na jeres”. Kao majstor „metafizičke fantastike”, uspeo je da spoji hladnu preciznost nauke s dubokim filosofskim pitanjima o prirodi slobode i ljudske duše.
