Robert Muzil
O gluposti

Pre nekoliko godina sam već napisao: „Kad glupost ne bi toliko nalikovala napretku, talentu, nadi ili usavršavanju, da ih čovek ne može razlikovati, niko ne bi želeo da bude glup.“ Bilo je to 1931. godine; a niko se neće usuditi da ospori da svet otada nije baš nešto napredovao niti postao savršeniji! Stoga je, postepeno, sve manje mogućno odgađati pitanje: „Šta je zapravo glupost?“

Premda je o gluposti počeo da piše u formi aforizama, očigledno je da Muzila aforistička forma nije potpuno zadovoljavala. Tako, u pismu Bernardu Grethujzenu, od 26. decembra 1935. godine, on piše:

„Što se aforizama tiče, stvari su prošle veoma loše. Oni o gluposti ispali su dobri, ali dugi, a kako nije mogućno barem dvaput u svakom elementu od tridesetak aforizama iskoristiti reč glupost a da čitaocu to ne izgleda kao drum oivičen reklamnim panoima za najbolje autogume i ulja za podmazivanje, suočio sam se s tehničkim problemom koji još nisam uspeo da rešim (možda bih o gluposti trebalo da napravim esej, ali neću), tako da sam morao da pribegnem starom sistemu odlaganja nastranu…“