Krojcerova sonata postala je značajan događaj u književnom životu, krajem pretposlednje decenije 19. veka, mnogo pre nego što je tekst zvanično i objavljen. Delo je postalo predmet široke i oštre diskusije. Knjga donosi i reakciju Sofije Andrejevne: Čija je krivica? Ova dva komplementarna narativa deluju kao napeti bračni i filosofski dvoboj: s jedne strane,Tolstoj iz pozicije radikalnog askete i pokajnika, optužuje samu ljudsku prirodu i telesnost za pad čoveka, Sofija Andrejevna sastavlja kontranarativ koji podseća na to da tragedija ne izvire iz ljubavi ili umetnosti, nego iz muškog duhovnog slepila i odbijanja da se žensko biće sagleda u svojoj punoj ljudskoj i intelektualnoj celovitosti.
Prevod Nada Uzelac
Izdanje 2017 | Format 11×18cm
Strana 260 | ISBN 9788689107975
1.250 рсд
Dok Tolstojeva Krojcerova sonata i novela Sofije Andrejevne Čija je krivica? stoje na potpuno oprečnim ideološkim pozicijama, ova dva dela zajedno tvore fascinantan i nerazdvojiv književni dijalog o prirodi braka, moralu i nerazumevanju polova.
Ova dva komplementarna narativa deluju kao napeti bračni i filosofski dvoboj: s jedne strane,Tolstoj iz pozicije radikalnog askete i pokajnika, optužuje samu ljudsku prirodu i telesnost za pad čoveka, Sofija Andrejevna sastavlja kontranarativ koji podseća na to da tragedija ne izvire iz ljubavi ili umetnosti, nego iz muškog duhovnog slepila i odbijanja da se žensko biće sagleda u svojoj punoj ljudskoj i intelektualnoj celovitosti.
Krojcerova sonata (1889) bespoštedna je kritika modela braka u carskoj Rusiji, pri čemu Tolstoj brak demaskira ne kao svetu tajnu ili društveni ideal, nego kao institucionalizovanu formu legalizovane prostitucije zasnovane na telesnoj požudi. Izvođenje Betovenove Sonate za violinu i klavir br. 9 (Krojcerove) u noveli predstavlja ne estetski uzvišeni čin, nego iracionalnu, afektivnu silu koja budi potisnute strasti, ruši moralne kočnice i neposredno katalizuje tragični rasplet.
Strukturno, delo koristi tehniku priče s unapred zadatim okvirom, pri čemu se slučajni saputnik u vozu pretvara u nemog slušaoca, čime se Pozdnjiševljeva monološka, oprečna i strastvena ispovest transformiše u unutrašnji psihološki tribunal.
Kroz lik Pozdnjiševa, Tolstoj raščlanjuje psihologiju opsesivne ljubomore pokazujući kako ona ne izvire iz ljubavi prema ženi, nego iz dubokog osećaja sopstvene moralne prljavštine, posesivnosti i nesposobnosti za autentičnu duhovnu bliskost. U skladu s autorovom poznom, hrišćansko-anarhističkom fazom razmišljanja, novela zastupa radikalnu tezu da je potpuni celibat jedini put prema duhovnom pročišćenju i prevazilaženju životinjske prirode u čoveku.
Dugim filosofskim digresijama, pripovedač se okomljuje na medicinske, društvene i kulturne norme XIX veka koje podstiču rano seksualno sazrevanje i estetizaciju ženskog tela, vodeći društvo u duboku moralnu dekadenciju.
Premda novela u svojoj osnovi sadrži zločin iz strasti, težište radnje nije na samom činu ili pravnoj kazni, nego na retrospektivnom razotkrivanju unutrašnjih, ideoloških i psiholoških uzroka koji su do zločina doveli. Zbog svog radikalnog stava prema moralu, crkvenom braku i seksualnosti, novela je odmah po objavljivanju izazvala žestoke polemike i bila zabranjivana od strane ruske cenzure i američke pošte, postavši jedan od najuticajnijih moralističkih manifesta poznog Tolstoja.
Reagujući na Krojcerovu sonatu u svojoj noveli Čija je krivica?, Sofija Andrejevna (žena Lava Tolstoja) sprovodi strasnu književnu odbranu ženskog dostojanstva, odbacujući muževljevu viziju žene kao bezdušnog, seksualno provokativnog bića i prikazujući je kao žrtvu muške posesivnosti i nerazumevanja.
Čistim i idealističkim slikanjem Ane, Sofija Andrejevna iznosi potresnu, autobiografski obojenu optužnicu protiv muškog duhovnog slepila, pokazujući kako je ženska čeznja za umetničkim i uzvišenim duhovnim spajanjem grubo zgnječena pod teretom supružničke telesne požude.
Prihvatajući se samog tolstojevskog narativnog modela, Sofija Andrejevna ne nudi samo emotivni odgovor nego i zreo estetski kontranarativ, koji dokazuje da uzrok bračne tragedije ne leži u ženskoj prirodi ili umetnosti, nego u nesposobnosti muškarca da ženu sagleda kao ravnopravno, duhovno biće.
¾
Lav Tolstoj (1828–1910), književni gorostas, čiji su romani „Rat i mir” i „Ana Karenjina” postavili vrhunac realizma i psihološke analize u svetskoj književnosti. Njegova sposobnost da istovremeno prikaže ogromne istorijske epohe i najsitnije treptaje ljudske duše čini ga gotovo „božanskim” pripovedačem koji vidi sve i razume svakoga. Posle teške egzistencijalne krize u zrelim godinama, Tolstoj je odbacio aristokratski način života i razvio specifično učenje zasnovano na pacifizmu, hrišćanskom asketizmu i snažnom otporu svakom nasilju. Svojom filosofijom „nesuprotstavljanja zlu nasiljem” izvršio je presudan uticaj na svetske lidere poput Mahatme Gandija i Martina Lutera Kinga. Život je okončao kao tragični putnik, pobegavši sa svog imanja u potrazi za duhovnim mirom, ostavljajući za sobom delo koje ostaje monumentalni spomenik ljudskoj potrazi za smislom.
