Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski
Izabrana proza 2

Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski ili književni fenomen savremene Rusije

Kratka proza Kržižanovskog, ruskog i sovjetskog pisca, dramturga, filosofa i istoričara, ostavila je neizbrisiv trag u istoriji književnosti, premda je veći deo njegovog rada objavljen tek posthumno. Njegove kratke priče među najoriginalnijim i najkompleksnijim su ostvarenjima sovjetske književnosti. Kržižanovski je bio majstor eksperimentisanja formom i jezikom. Njegove priče su često fragmentirane, nelinearne i pune simbolike, što ih čini izazovnim, ali i veoma uzbudljivim za čitanje, pri čemu on često prekoračuje granicu između stvarnosti i fikcije, stvarajući jedinstven svet koji je istovremeno poznat i potpuno stran. U pozadini njegovih priča kriju se duboka filosofska pitanja o identitetu, vremenu, prostoru i smislu života.

Krži­ža­nov­skog su, u različita vremena, i od strane ra­zli­čitih ljudi, poredili s Borhesom i Edgarom Ala­nom Poom, jednom su pokušali da ga optuže za kafkizam, ne prepoznajući u njemu isklju­čivo domaći fenomen i u najmanju ruku – književni fenomen savremene Rusije. Bilo je lakše zaboraviti ga nego shvatiti. Poređenje Kržižanovskog s pomenutim piscima ne treba da iznenadi, jer on ima mnogo toga zajedničkog s njima. Kao i Edgaru Alanu Pou, na primer, Krži­ža­novskom nedostaje jezik kojim piše, i on počinje da izmišlja nove reči.

Neologizmi kod Kržiža­nov­skog, složeni su i u isto vreme lako se prepoznaju: dok čitamo, sasvim lako primećujemo sintezu reči u njegovoj prozi. Tako nastali neologizmi, kontro­li­sanom kontami­na­cijom dobijaju nov obim, dubinu i širinu. Upravo zbog toga, često je teško prevoditi prozu Krži­žanovskog, a izvestan broj priča, zbog ove smetnje, potpuno izmiče prevođenju na druge je­zike. Stoga može da se kaže da je zaborav, a pre toga neshva­tanje, bio put kojim je bilo lakše proći.

¾

Sigizmund Dominikanovič Kržižanovski (1887–1950), ruski i sovjetski pisac, majstor filosofske fantastike i eksperimentalne proze koja spaja logiku s apsurdom. Veći deo svog stvaralačkog veka proveo je u Moskvi kao gotovo potpuno anoniman autor, često govoreći za sebe da je „poznat po tome što je nepoznat”, budući da njegova dela nisu prolazila tadašnju državnu cenzuru. Njegov specifičan stil, koji istražuje „neeuklidsku” prozu i metafizičke paradokse unutar svakodnevnog života, doneo mu je posthumne epitete „sovjetskog Borhesa” i „ruskog Kafke”. Najznačajnija dela, poput romana „Klub ubica slova” i pripovetke „Kvadraturin”, bave se nadrealnim motivima kao što su misli koje oživljavaju ili prostori koji se nekontrolisano šire. Njegov književni arhiv otkriven je tek 1976. godine, što je pokrenulo talas posthumnog objavljivanja i priznanja Kržižanovskog kao jednog od najoriginalnijih književnih genija prošlog veka.