Prema Stivensonu, takozvana dokolica (prema kojoj je ubličen naslov ove zbirke eseja), koja se ne sastoji u tome da se ne radi ništa, nego da se obavlja ono što se u velikoj meri ne priznaje u dogmatskim propisima vladajuće klase, itekako ima pravo da utvrdi sopstvenu poziciju kao veština za sebe. Priznaje se da je prisustvo ljudi koji odbijaju da se upuste u veliku nepravičnu trku za petoparcima, u isti mah i uvreda i razočaranje za one koji to prihvataju.
Prevod Nada Uzelac i Milan Miletić | Pogovor G. K. Česterton
Izdanje: 2017 | Format 13×20cm
Strana 156 | ISBN 9788660200107
1.000 рсд
Prema Stivensonu, takozvana dokolica, koja se ne sastoji u tome da se ne radi ništa, nego da se obavlja ono što se u velikoj meri ne priznaje u dogmatskim propisima vladajuće klase, itekako ima pravo da utvrdi sopstvenu poziciju kao veština za sebe.
Priznaje se da je prisustvo ljudi koji odbijaju da se upuste u veliku nepravičnu trku za petoparcima, u isti mah i uvreda i razočaranje za one koji to prihvataju.
Apologija za dokoličare duhovit je, provokativan i duboko humanistički manifest protiv slepe posvećenosti radu i viktorijanske opsednutosti produktivnošću.
Stivenson povlači oštru razliku između puke pasivnosti i pravilne dokolice. Za njega, dokoličar nije neko ko ne radi ništa, nego neko ko je oslobođen rutinskog, industrijskog rada kako bi istinski posmatrao svet, uživao u životu i sticao životno iskustvo.
Primećuje se i oštra kritika sistem koji ljude pretvara u specijalizovane radne mašine. Stivenson tvrdi da se mnogo više mudrosti, saosećanja i razumevanja ljudske prirode nauči u lutanju, druženju i posmatranju prirode nego u zagušljivim učionicama i kancelarijama. Tako pisac podseća na prolaznost života i ispituje fanatizam onih koji veruju da će se svet urušiti ako se ne radi neprekidno. Takva opsednutost radom, prema njemu, često je izvor mrzovolje, neuroze i prezira prema drugima.
Stivenson ističe da je najvažnija dužnost čoveka prema sebi i društvu da bude srećan. Radostan i usklađen dokoličar daje mnogo istančaniji doprinos svojoj okolini nego iscrpljeni, namršteni radnik, koji širi isključivo napetost.
Ovaj esej ostaje jedan od najlepših Stivensonovih kraćih tekstova – elegantan po stilu, buntovan po duhu, a iznenađujuće savremen za današnje doba brzine i izgaranja na poslu.
¾
Robert Luis Stivenson (1850–1894), škotski pisac, pesnik i esejista, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima kao što su „Ostrvo s blagom“ i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Njegova dela su bila popularna zbog svoje uzbudljive radnje, živopisnih likova i psihološke dubine. Stivenson je bio vešt pripovedač koji je umeo da stvori atmosferu neizvesnosti i misterije. Njegovi romani često istražuju teme dobra i zla, kao i složenost ljudske prirode. Stivenson je takođe pisao pesme, oglede i putopise, pokazujući svoju svestranost kao pisac. Njegov stil pisanja bio je elegantan i prefinjen, s dozom humora i ironije. Zapamćen je kao optimističan čovek.
