Dinamiter Roberta Luisa Stivensona najneobičnije je ostvarenje poznoviktorijanske proze u kojem se politička satira, urbani kriminalistički zaplet i parodija pikarskog romana spajaju u dinamičnu celinu. Kroz gotovo nepovezane doživljaje trojice besposlenih mladića u Londonu, delo razobličava tadašnji fenomen fenijanskog terorizma i političkog radikalizma krajem 19. veka. Stivenson koristi tehniku „priče u priči“, stvarajući kompleksnu narativnu strukturu u kojoj se melodrama, groteska i apsurd neprestano prepliću.
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2015 | Format 11×18cm
Strana 272 | ISBN 9788689107562
1.300 рсд
Dinamiter Roberta Luisa Stivensona najneobičnije je ostvarenje poznoviktorijanske proze u kojem se politička satira, urbani kriminalistički zaplet i parodija pikarskog romana spajaju u dinamičnu celinu. Kroz gotovo nepovezane doživljaje trojice besposlenih mladića u Londonu, delo razobličava tadašnji fenomen fenijanskog terorizma i političkog radikalizma krajem 19. veka. Stivenson koristi tehniku „priče u priči“, stvarajući kompleksnu narativnu strukturu u kojoj se melodrama, groteska i apsurd neprestano prepliću.
Središnji motiv romana jesu besmisao i unutrašnja praznina političkog ekstremizma, gde se opasni bombaški zaverenici prikazuju ne kao herojski borci, nego kao groteskne, konfuzne i nesposobne figure, ili drugačije rečeno budale. Pripovedački stil je duhovit, lepršav, uz ironiju i pronicljivio građenje atmosfere viktorijanske metropole prepune obmana i lažnih identiteta. Kroz niz apsurdnih situacija, autor demistifikuje strah od terorizma, ukazujući na to da se iza pompeznih ideoloških fraza najčešće kriju ljudska glupost, kukavičluk i manipulacija.
Etička struja ove proze prodire u bezpoštednu kritiku nasilja kao sredstva za ostvarivanje političkih ciljeva i isticanje zdravog razuma nad fanatizmom. To je ujedno i vizionarska i zabavna studija o modernoj paranoji, dezinformacijama i krhkosti društvenog poretka u osvit novog doba.
U svom ogledu “Lučonoše”, koji u nekoliko šturih pasusa kao da donose svedočanstvo o tajanstvenom umeću svog autora, Stivenson kaže da “nijedan čovek ne živi u spoljašnjoj istini, između ograničenja i zlovolje, nego u prisnim, fantasmagoričnim predelima sopstvene glave, s prozorima u boji i zidovima na sprat.”
Ako je Stivenson bio jedan od najomiljenijih autora svog vremena, onda je to zbog toga što je svojim čitaocima omogućavao slobodan pristup ovim prisnim, fantazmagoričnim predelima.
Jedan od takvih predela je i Dinamiter. Izgleda da je Stivenson nadahnuće za Dinamitera pronašao u hronici nasilja, počev od 1880, kad su se ređali događaji: pokušaj ubistva kraljice Viktorije, 1882. godine; Nobelov pronalazak dinamita (1883), velika eksplozija na stanici Viktorija u Londonu (1884), potom serija bombaških napada na Vestminster Hol, Parlament i Tauer (1885).
Za gotovo sve ove napade bilo je odgovorno Bratstvo irskih republikanaca, poznatije pod nadimkom “Fenijanci”.
Dinamiter, iako veoma zamršena priča, s nekoliko paralelnih radnji, po svemu sudeći, kao središnjom temom usredsređuje se na prikazivanje terorizma kao sredstva u dva osobena politička iskaza autorovog vremena: Irski nacionalni pokret za oslobođenje i anarhizam.
I pored atmosfere stalne napetosti i iščekivanja, Stivenson je za izlaganje priče o teroristima odabrao humor, ironiju, raskrinkavajući mit o teroristima. Stivensonov terorista, Zero, sumanuti bombaš, to jest dinamiter, od koga potiče glavna digresija u priči, slika je i prilka šeprtlje, jer ni u jednom terorističkom naumu nije uspeo, osim u poslednjem, kad je slučajno aktivirao paklenu mašinu i razneo kiosk sa štampom i usmrtio sebe.
¾
Robert Luis Stivenson (1850–1894), škotski pisac, pesnik i esejista, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima kao što su „Ostrvo s blagom“ i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Njegova dela su bila popularna zbog svoje uzbudljive radnje, živopisnih likova i psihološke dubine. Stivenson je bio vešt pripovedač koji je umeo da stvori atmosferu neizvesnosti i misterije. Njegovi romani često istražuju teme dobra i zla, kao i složenost ljudske prirode. Stivenson je takođe pisao pesme, oglede i putopise, pokazujući svoju svestranost kao pisac. Njegov stil pisanja bio je elegantan i prefinjen, s dozom humora i ironije. Zapamćen je kao optimističan čovek.
