Pseće srceMihaila Bulgakova predstavlja vrhunsku naučnofantastičnu satiru i duboku alegoriju o opasnostima nasilnog inženjeringa nad prirodom i društvom. Kroz groteskni eksperiment profesora Preobraženskog – presađivanja ljudskih žlezda i mozga u psa lutalicu Šarika – autor razobličava boljševičku iluziju o stvaranju „novog, sovjetskog čoveka“ u laboratorijskim uslovima. Priču koju je napisao 1925.godine, Bulgakov nije video odštampanu. Prvi put je, s podnaslovom „Čudovišna priča“, objavljena u Londonu, 1968. godine, u univerzitetskom časopisu „Student“. Datum na rukopisu otkucanom na pisaćoj mašini – „januar–mart 1925. godine“.
Prevod Nada Uzelac | Pogovor Milan Miletić
Izdanje 2016 | Format 11×18cm
Strana 148 | ISBN 9788689107579
800 рсд
Pseće srce, priču koju je napisao 1925. godine, Bulgakov nije video odštampanu.
U Sovjetskom Savezu, knjiga je prvi put objavljena 1987. godine u izdanju „ Znamja“. Datum na rukopisu otkucanom na pisaćoj mašini – „januar–mart 1925. godine“.
U Psećem srcu, jednoj od tri moskovske priče, Bulgakov stvara grotesku od savremenog života. U osnovi priče, sad već kao po nekakvom pravilu, nalazi se klasični motiv transformacije: kako je na svet došlo stvorenje koje u sebi sjedinjuje psa lutalicu s Prečistenke i alkoholičara Klima Čugunkina.
Oparen ključalom vodom, pas Šarik s Prečistenke, i teška pijanica, Klim Čugunkin, sjedinjuju se u fantastičnom stvorenju – čoveku-psu po imenu Poligraf Poligrafovič Šarikov.
Transformacija Šarika u Šarikova kod Bulgakova predstavlja doslovno otelotvorenje ideje, veoma popularne u postrevulocionarno vreme.
Njena suština izražena je čuvenim rečima partijske himne: „Ko je bio ništa, postaće sve.“ Ta ideja ništa manje je apsurdna od druge, takođe omiljene, ideje o neophodnostii mogućnosti stvaranja „novog čoveka“, iz redova proleterijata.
Tako Bulgakov, makar samo u svojoj priči, „delje“ tog novog čoveka i umetnički prostor koristi kao predeo u kojem se odvija transformacija, taj jeziv čin upada čoveka u samu suštinu sveta. To stvaranje „ nove rase“, Bulgakov razgolićuje kao apsurdan, đavolski čin nasilja nad prirodom.
Pseće srce Mihaila Bulgakova predstavlja vrhunsku naučnofantastičnu satiru i duboku alegoriju o opasnostima nasilnog inženjeringa nad prirodom i društvom. Kroz groteskni eksperiment profesora Preobraženskog – presađivanja ljudskih žlezda i mozga u psa lutalicu Šarika – autor razobličava boljševičku iluziju o stvaranju „novog, sovjetskog čoveka“ u laboratorijskim uslovima. Novonastali stvor, Poligraf Poligrafovič Šarikov, sažima najgore osobine svog ljudskog donora – agresivnost, prostakluk i vulgarnost – koje u dodiru s komunističkom ideologijom dobijaju rušilačku društvenu moć.
Središnji sukob u romanu ne odvija se samo između naučnika i njegovog eksperimenta, nego i između duhovne elite i agresivne mediokritetske mase koja traži preraspodelu dobara bez bilo kakve odgovornosti. Bulgakov pripoveda stilom koji se odlikuje matematički preciznim preplitanjem medicinskog realizma, mračnog humora i brze, dinamične radnje koja nezaustavljivo vodi u haos. Motiv stana profesora Preobraženskog dejstvuje kao poslednje utočište kulture, reda i razuma, koje pod opsadom birokrata poput Švondera i podivljalog Šarikova malo-pomalo propada.
Etički smisao dela leži u sshvatanju da evolucija i ljudski duh ne mogu da se preskoče dekretima i hirurškim nožem, jer takvi zahvati umesto napretka rađaju samo monstruozne tiranine.
¾
Mihail Afanasjevič Bulgakov (1891–1940), po profesiji lekar, a po vokaciji vitez ruske proze, stvorivši dela u kojima se natprirodno i svakodnevno prepliću u kolopletu razorne satire. Njegovo životno delo, „Majstor i Margarita”, predstavlja jedinstven spoj hrišćanske metafizike, faustovske pogodbe i brutalnog ismevanja sovjetske birokratije. Živeći pod senkom Staljinove cenzure, pisao je svoje najznačajnije redove „za fioku”, svestan da za njegovog života svetlost dana neće ugledati, ali nepokolebljiv u svojoj umetničkoj istini. Bulgakov je simbol trijumfa mašte nad ugnjetavanjem, pisac koji je đavola doveo u Moskvu samo da bi pokazao koliko je ljudska iskvarenost ponekad veća od demonske.
