Stivenson obavlja oštru demitologizaciju Fransoa Vijona, odbijajući da ga idealizuje kao romantičnog buntovnika i umesto toga ga slika kao briljantnog, ali moralno potpuno posrnulog čoveka. Analizirajući protivrečnu prirodu pesnikove ličnosti, esej se fokusira na fascinantni rascep između Vijonovog visokog obrazovanja, raskošnog pesničkog talenta i njegovog nemilosrdnog, kriminalnog života na samom dnu pariskog podzemlja. Autor suptilno ukazuje na to kako su uslovi života u kasnom srednjem veku, ogrezli u siromaštvu i nasilju, oblikovali Vijonovu poeziju, dajući joj sirovu autentičnost kakva se retko sreće u formalnoj književnosti tog doba.
Prevod Milan Miletić
Izdanje 2022 | Strana 100
Format 14×20cm | ISBN 9788660200831
800 рсд
Stivenson obavlja oštru demitologizaciju Fransoa Vijona, odbijajući da ga idealizuje kao romantičnog buntovnika i umesto toga ga slika kao briljantnog, ali moralno potpuno posrnulog čoveka. Analizirajući protivrečnu prirodu pesnikove ličnosti, esej se fokusira na fascinantni rascep između Vijonovog visokog obrazovanja, raskošnog pesničkog talenta i njegovog nemilosrdnog, kriminalnog života na samom dnu pariskog podzemlja. Autor suptilno ukazuje na to kako su uslovi života u kasnom srednjem veku, ogrezli u siromaštvu i nasilju, oblikovali Vijonovu poeziju, dajući joj sirovu autentičnost kakva se retko sreće u formalnoj književnosti tog doba.
Esej se koleba između književne kritike i psihološkog portreta, analizirajući kako Vijonova svest o sopstvenom propadanju i strah od smrti prožimaju njegove stihove dubokim mračnim humorom i tragikom. Stivenson postavlja duboka etička pitanja o odnosu umetnosti i morala, dokazujući da vrhunska poezija može da iznikne iz najtamnijih i najprljavijih kutaka čovekovog iskustva.
Ovaj esej Roberta Luisa Stivensona, prvi put objavljen 1877. godine predstavlja fascinantnu i oštru kritiku života i dela prvog velikog francuskog lirskog pesnika, od koga očigledno potiče sva moderna evropska poezija.
Stivenson ne pristupa Vijonu s romantičarskim divljenjem, nego s mešavinom moralne osude i intelektualne zaintrigiranosti. Za razliku od mnogih svojih savremenika koji su u Vijonu videli simpatičnog odmetnika, Stivenson ga opisuje kao surovog i bezosećajnog prestupnika. On tvrdi da Vijon nije bio žrtva okolnosti, već čovek koji je svesno izabrao put poroka, propadanja i kukavičluka. Stivenson naglašava Vijonovo obrazovanje na Sorboni.
On ističe ironiju u tome što je neko ko je imao pristup najvišim znanjima tog vremena koristio svoj oštar um za sitne prevare, kafanske tuče i razbojništvo. Obrazovanje mu je samo dalo alat da bude „pametniji” prestupnik. Autor se detaljno bavi Vijonovim učešćem u bandi pod nazivom „Kokiljari” (Coquillards). Posebno opisuje čuvenu pljačku koledža Navara, ističući Vijonovu nesposobnost da se skrasi čak i kad je imao priliku za normalan život. Za Stivensona, Vijon je „vuk” koji luta mračnim ulicama srednjovekovnog Pariza. I pored dubokog prezira prema njegovom karakteru, Stivenson priznaje Vijonov genije.
Stivenson smatra da je Vijon prvi moderan pesnik jer je u književnost uveo surovu iskrenost, strah od smrti i zbilju ulice. Njegova poezija (poput „Velikog zaveštanja”) za Stivensona je fascinantna jer je potpuno oslobođena srednjovekovnog pretvaranja. Stivenson zaključuje da je Vijon bio čovek bez kičme, vođen samo niskim porivima – glađu, strahom od vešala i željom za vinom. Ipak, upravo taj „ogoljeni” čovekov karakter čini njegovu poeziju besmrtnom. Zanimljivo je da je Stivenson, pored ovog eseja, napisao i pripovetku „Prenoćište” (videti izdanje Bukefala Sabrane priče 1, prikazujući Vijona kao književni lik u jednoj snežnoj pariskoj noći.
¾
Robert Luis Stivenson (1850–1894), škotski pisac, pesnik i esejista, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima kao što su „Ostrvo s blagom“ i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Njegova dela su bila popularna zbog svoje uzbudljive radnje, živopisnih likova i psihološke dubine. Stivenson je bio vešt pripovedač koji je umeo da stvori atmosferu neizvesnosti i misterije. Njegovi romani često istražuju teme dobra i zla, kao i složenost ljudske prirode. Stivenson je takođe pisao pesme, oglede i putopise, pokazujući svoju svestranost kao pisac. Njegov stil pisanja bio je elegantan i prefinjen, s dozom humora i ironije. Zapamćen je kao optimističan čovek.
