Dve rane i dve pozne Floberove priče pobudiće svačiju naklonost. Onako kako je pisac bio nadahnut skulpturama i katedralama tako i čitaoca opčinjava njegova neobična poetika pripovedanja, realistička, ali ne bez romantičkih elemenata. Priča po kojoj je ova zbirka dobila naslov otkriva nam opsesiju knjigama.
Prevod i predgovor Jovica Aćin
Izdanje 2015 | Format 11×18cm
Strana 120 | ISBN 9788689107500
800 рсд
Ova specifična zbirka pripovedaka Gustava Flobera predstavlja fascinantan presek njegovog stvaralaštva, obuhvatajući kako rane, mračne romantarske oglede poput Kuge u Firenci i naslovne Bibliomanije, tako i zrela remek-dela iz pozne faze poput Predanja o svetom Julijanu Gostoljupcu i Irodijade.
Ono što razlikuje priču od romana, prema izvesnim tvrdnjama koje zatičem u literaturi, jeste u njenoj narativnoj koncentraciji: svi elementi se sabiru u funkciji kraja priče. Priča tobože nastaje zbog njenog završetka, koji uz to odlučuje i o samom postupku pripovedanja. Ja baš tako i ne gledam na razliku između priče i romana, jer priču ponekad vidim naprosto kao odlomak koji je dovoljan za sebe. Sve priče i svi romani učestvuju u istom mozaiku čiji delovi su manji ili veći, a sam mozaik se nigde ne završava nego se širi u beskraj. U tom beskraju, granice između priče i romana su prilično fluidne.
I tako, prevodeći, izabrao sam priče, možda i stoga što Floberove priče još nisu sve prevedene kod nas. Dobro, profesori će nam reći da je Gistav Flober realistički pisac, ali u njegovim pričama nije teško otkriti težnju ka savršenoj romantičkoj stilskoj formi. To nam dokazuje da postoji i drugo Floberovo lice, lice romantičkog pisca. I takav nam je prepoznatljiv već u njegovim ranim radovima. Ali, mračne i strašne, čak (prema Mešoniku) satanske i opsesivne teme, recimo, u prve dve priče u ovoj knjizi, posvedočavajući nam da je čitao nemačkog romantičara E. T. A. Hofmana, preuzete su zapravo iz stvarnosti. To su događaji koji su se, mada donekle drukčije, odigrali u zbilji, a pisac ih je, naletevši na njih u novinama (u slučaju „Bibliomanije“) ili u istorijskim spisima (u slučaju „Kuge u Firenci“), samo modulirao po svojoj kreativnoj želji, koja je, u Floberovom slučaju, gotovo prirodno stremila romantičkom duhu.
¾
Gistav Flober (1821–1880), nemilosrdni majstor objektivnog realizma koji je u svom remek-delu „Gospođa Bovari”, hirurškom preciznošću razotkrio ispraznost malograđanskih snova. Bio je poznat po svom mukotrpnom radu na jeziku, provodeći dane u potrazi za le mot juste (pravom rečju) i verujući da proza mora da poseduje istu melodijsku snagu kao i poezija. Kroz dela poput „Sentimentalnog vaspitanja” i „Iskušenja svetog Antonija”, Flober je uspeo da spoji hladnu posmatračku analizu s dubokim, često mračnim romantičarskim zanosom, čime je postavio temelje za čitav moderni roman.
