Svi Marfijevi zakoni ili neutvrđeno delovanje nevidljivih sila u pravcu ometanja racionalnog ponašanja, s osnovnim načelom – Ako nešto može da pođe naopako i poći će – koje je tokom decenija variralo i steklo bezbroj varijanti.
Predgovor Milan Miletić
Izdanje 2025 | Format 13.5×20cm
Strana 312 | ISBN 9788660201012
1.100 рсд
Definicije i stručna objašnjenja Marfijevih zakona
Ako se na trenutak okrenemo nekom od standardnih englesko-engleskih rečnika, pod odrednicom Marfijev zakon naići ćemo na štura objašnjenja, donekle zbog prostora kojeg u rečnicima nikad nema previše, donekle zbog neakademski postavljenog filosofskog problema, a uz to su i pretežno proizvoljna:
Marfijev zakon – imenica, duhovita premisa da će nešto, ako može da pođe naopako, i poći. Poreklo: amerikanizam; po izmišljenom Marfiju, osvedočenoj šeprtlji od mehaničara u Američkoj mornarici. Od godine 1958, u vidu različitih pesimističkih aforizama. Ako je uopšte postojao pravi Marfi, njegov identitet ostaje nepoznat. Navodi se kao „stara vojnička maksima“.
Marfijev zakon – definicija zapažanje: sve što može da pođe naopako, poći će; poreklo: verovatno od Edvarda A. Marfija † 1990, američkog inženjera.
Marfijev zakon – zapažanje da sve što može da pođe naopako u nekoj prilici, tako će i poći: 1. humoristično; 2. Od Edvarda Marfija, američkog inženjera koji je prvi pomenuo princip.
Kad čitamo Marfijeve zakone, nekako nam izmiče pitanje o Marfiju po kojem su dobili ime i, uopšte, počinjemo da podozrevamo da taj Marfi i nije stvarna ličnost, nego dobro odabrano ime. Ipak, ako se, kao pronicljivi istraživači, uputimo u potragu za Marfijem i stvarnim značenjem zakona koji nose njegovo ime, nema sumnje da ćemo nešto i otkopati. Prvo na šta nailazimo, možda s izvesnim iznenađenjem, jeste da je Marfi, taj naš zakonodavac, zaista postojao. U različitim izvorima, čitavim studijama posvećenim potrazi za „nepoznatim“ Marfijem, potom i na bezbrojnim internet čvorovima, o njemu se navodi da je bio pouzdan inženjer, tokom radnog veka na službi u nekoliko važnih američkih vazduhoplovnih baza. Ime mu je bilo Edvard, ponegde se navodi i skraćeno, kao Ed, a rođen je 1918. godine, premda se ponegde kao godina rođenja navodi i 1917. Ako već otkopavamo naslage oko Edvarda Marfija, recimo i to da je on, u trenutku koji nas najviše zanima – a to je godina 1949 – u činu kapetana, bio asistent doktora Džona Pola Stapa, u vazduhoplovnoj bazi Murok (docnije baza Edvards) u Kaliforniji.
A doktor Stap, prilježni istraživač (i, možebiti, zanesenjak) tokom pedesetih godina prošlog veka proslavio se kao izumitelj pojasa za vezivanje u automobilima. Nastojeći da se, posle više od šezdeset godina, probijemo kroz šumu protivrečnosti koja obavija nastanak iskaza koji se izdigao gotovo na pijedestal kulta, moramo da izbliza pretresemo okolnosti u vezi s nastankom Marfijevog zakona. Zato priču i treba početi od doktora Stapa. Ovaj neverovatan čovek i vojni hirurg u američkoj vojsci – docnije proizveden u potpukovnika – stavljao je svoj život na kocku svaki put kad se „prezao“ u raketu pomoću koje su ispitivane posledice strahovite gravitacione sile na čovekovo telo pri ubrzanju i usporavanju aviona. Zabeleženo je da je prekoračio dotadašnji rekord u brzini od 1011 km/h i opteretio sopstveno telo s neverovatnih 46.2 jedinice gravitacione sile. Kod takvog čovek Ed Marfi, naš zakonodavac, radio je kao asistent u bazi Murok, upravo na testovima poput onog kojeg se prihvatao doktor Stap.
A srž priče, prema rečima samog Marfija, glasi ovako: on je predložio upotrebu elektronskih merača opterećenja prikačenih za Stapovu opremu kako bi se izmerila sila pri naglom usporavanju; pošto je instrument, pri testiranju, pokazivao nulte vrednosti, Marfi je, za nepropisno povezivanje uređaja okrivio jednog od svojih tehničara, na sav glas dreknuvši:
„Ako se tom tipu pruži ma kakva prilika da pogreši, on će i pogrešiti“. Odmah potom, doktor Strap, poznat po svom nesvakidašnjem smislu za humor, predložio je da se ovaj iskaz kandiduje za „Marfijev zakon“. Međutim, priča se ovde ne završava. Premda je Marfi u sijaset prilika tvrdio da je lično skovao izraz koji se uzima kao prvi Marfijev zakon, njegovu priču osporio je izvesni Džordž Nikols, tvrdeći da je, kao vođa projekta u timu doktora Stapa, u stvari on autor ovog iskaza, budući da je bio prisutan kad je Ed Marfi napravio ozbiljnu grešku. Tako je i priča o nastanku Marfijevog zakona potpala pod dejstvo Marfijevog zakona, čime je postala još zagonetnija. Verovatno da će zauvek takva i ostati, jer posle toliko vremena, činjenice i mit samo će se još više preplitati.
¾
U različitim izvorima, čitavim studijama posvećenim potrazi za „nepoznatim“ Marfijem, potom i na bezbrojnim internet čvorovima, o njemu se navodi da je bio pouzdan inženjer, tokom radnog veka na službi u nekoliko važnih američkih vazduhoplovnih baza. Ime mu je bilo Edvard, ponegde se navodi i skraćeno, kao Ed, a rođen je 1918. godine, premda se ponegde kao godina rođenja navodi i 1917. Ako već otkopavamo naslage oko Edvarda Marfija, recimo i to da je on, u trenutku koji nas najviše zanima – a to je godina 1949 – u činu kapetana, bio asistent doktora Džona Pola Stapa, u vazduhoplovnoj bazi Murok (docnije baza Edvards) u Kaliforniji.
