Čovek okreće stranice Konradovih knjiga i oseća se onako kako Jelena mora da se osećala dok se posmatrala u ogledalu i shvatala da, šta god da učini, nikad neće moći, ni u kakvim prilikama, da prođe kao obična žena. Toliko je Konrad bio nadaren, toliko obrazovan, i toliko obavezan tuđem jeziku, koji tipično pridobija svojim latinskim svojstvima, pre nego saksonskim, da on kao da nije mogao da napravi bilo kakav ružan ili beznačajan pokret perom. – V. Vulf
Prevod i pogovor Milan Miletić
Izdanje 2018 | Format 11×18cm
Strana 168 | ISBN 9788660200213
950 рсд
„…Plašim se da, pokušavajući da budem pričljiv, uspevam samo da preko svake mere budem opširan. Nikad nisam bio naročito dobar poznavalac besedništva – tog umeća koje je, koliko shvatam, danas navodno iščezlo. U mladosti, kad se oblikuju navike i karakter, daleko bliža bila su mi beskrajna ćutanja.
Glasovi koji su ih remetili bili su sve, samo ne besede. Ne. Nisam imao tu naviku. Ipak, to što sam tako opširan nije sasvim nebitno za pregršt stranica koje slede. I one su, isto tako, optužene da su preterano opširne, da ne prate hronološki red (što je samo po sebi zločin), da su neuobičajene po obliku (što je neprikladno).
Ozbiljno mi je stavljeno do znanja da će publika neblagonaklono gledati na neformalni karakter mojih sećanja. „Avaj“ protestujem odmereno. „Dozvoljavate li da počnem obaveznim rečima: ’Rođen sam tog i tog dana, na tom i tom mestu?’
Zabačenost tog mesta umanjiće izliv sveopšteg zanimanja. Nisam se upuštao u te neobične pustolovine da bih o njima izlagao po redu. Nisam poznavao nijednog čoveka od ugleda kojem bih mogao da uputim uvrnutije primedbe. Nisam bio umešan ni u kakve velike ili skandalozne slučajeve. Ovaj tekst samo je delić psihološkog iskaza i, stoga, nisam ga ni pisao s naumom da iznesem nekakav lični zaključak.“
U Sećanjima, Džozef Konrad potpuno odbacuje hronološki sled i ispisuje nelinearnu, impresionističku autobiografiju koja izgleda kao mozaik uspomena, spajajući dečaštvo u okupiranoj Poljskoj s pomorskom karijerom i sticanjem engleskog književnog statusa.
Skicirajući tragičnu sudbinu svojih roditelja i poljskog rodoljublja, autor oblikuje ne samo lična sećanja, nego i svedočanstvo o istorijskoj traumi, otuđenju i trajnom osećaju odbačenosti koji će postati temelj njegove celokupne fikcije.
Konrad opisuje sopstveni prelazak iz pomorskog kapetana u engleskog romanopisca, prikazujući čin pisanja ne kao estetski hobi ili luksuz, nego kao bolan, iscrpljujući i gotovo herojski unutrašnji rad s jezikom i savješću. Pripovedni tok prožet je dubokim filosofskim uvidima o tome kako se sudbonosne životne odluke – poput odluke četrnaestogodišnjeg dečaka iz kontinentalne Poljske da ode na more – otelovljuju preko iracionalnih, tajanstvenih sila koje izmiču objašnjenju.
Delo pruža jedinstven uvid u psihologiju stvaraoca koji razmišlja i oseća na tri jezika (poljskom, francuskom i engleskom), objašnjavajući kako je engleski jezik izabrao kao prirodni medijum za svoju umetničku viziju i etičke drame.
S iskustvom čoveka koji je proveo dve decenije na okeanima, pisac odbacuje jeftini pustolovni kliše, prikazujući pomorski život kao surovu školu discipline, odgovornosti, solidarnosti i suočavanja s ravnodušnom prirodom.
Znatni delovi ovih uspomena posvećeni su genezi njegovog prvog romana, pri čemu Konrad s ironijom i nostalgijom beleži kako ga je rukopis pratio po kabinama teretnih brodova i afričkim rečnim parobrodima.
Sećanja ostaju fascinantan manifest o ljudskom dostojanstvu, u kojem Konrad, uprkos svim istorijskim kataklizmama i ličnim sumnjama, afirmiše veru u vernost sopstvenom pozivu i nepokolebljivost pred ponorom postojanja.
¾
Džozef Konrad (1857–1924), moreplovac koji je svoja iskustva s dalekih mora pretočio u prozu, u kojoj istražuje moralne sukobe čoveka u suočavanju s divljinom i sopstvenom savešću. Njegovo remek-delo „Srce tame” predstavlja jezivo putovanje u dubinu belgijskog Konga, koje služi kao moćna metafora za kolonijalnu surovost i „mrak” koji vreba u svakom ljudskom srcu. Premda mu engleski nije bio maternji jezik, Konrad je njime ovladao s takvom preciznošću i lirizmom da je uspeo da modernističku složenost uvede u avanturistički žanr. Njegovi junaci, poput lorda Džima ili Nostroma, često su tragične figure koje se bore s osećanjem krivice, časti i izolacije, čineći njegova dela duboko egzistencijalnim. Kod Konrada avantura prestaje da bude samo uzbuđenje i postaje surova, nemilosrdna potraga za istinom o ljudskoj prirodi.
