Meditacije u kriznim trenucima, knjiga sastavljena tokom teške Donove bolesti, godine 1623, svrstava se među najpotresnija i najdublja deističko-religioznih ostvarenja engleske barokne književnosti. Nastalo tokom piščeve borbe sa smrtonosnom groznicom, delo je pedantno podeljeno na 23 sekcije od kojih svaka prati napredovanje bolesti kroz tri etape: meditaciju o ljudskoj slabosti, ekspostulaciju (raspravu s Bogom) i završnu molitvu.
Prevod Milan Miletić | Pogovor Jovica Aćin
Izdanje 2016 | Format 11×18cm
Strana 228 | ISBN 9788689107722
1.200 рсд
Meditacije u kriznim trenucima, knjiga sastavljena tokom teške Donove bolesti, godine 1623, svrstava se među najpotresnija i najdublja deističko-religioznih ostvarenja engleske barokne književnosti. Nastalo tokom piščeve borbe sa smrtonosnom groznicom, delo je pedantno podeljeno na 23 sekcije od kojih svaka prati napredovanje bolesti kroz tri etape: meditaciju o ljudskoj slabosti, ekspostulaciju (raspravu s Bogom) i završnu molitvu.
Don koristi metafizičku končeto-tehniku kako bi sopstveno obolelo telo posmatrao kao umanjenu sliku sveta, gde su fizika, medicina i duhovnost nerazdvojno isprepletani u traženju smisla patnje. U čuvenoj 17. meditaciji, autor izreče svoju najslavniju misao da „nijedan čovek nije ostrvo”, naglašavajući da je smrt bilo kog pojedinca gubitak za celokupno čovečanstvo jer smo svi deo iste celine.
Zvuk zvona koji oglašava upokojenje u Donovoj analizi ne poziva na radoznalost o tome ko je umro, nego služi kao neumoljiva opomena svakom živom čoveku da „zvono zvoni za njim”.
Delo na izuzetan način ukršta baroknu religioznost s detaljnim posmatranjem simptoma, rada lekara i primene lekova, pretvarajući medicinske zahvate u složene duhovne alegorije. Prepoznatljiv po dramatičnom tonu, paradoksima i zgusnutim intelektualnim poređenjima, Donov stil uspeva da fizički bol i strah od nestajanja uzdigne do nivoa uzvišene poezije u prozi.
Kroz forme otvorenog preispitivanja i unutrašnjeg dijaloga, tekst razotkriva čoveka koji se bori sa strahom od božanskog gneva, ali kroz molitvu iznova pronalazi utočište u milosti i spasenju.
Pored toga što stoji kao vrhunac metafizičke proze 17. veka, ova knjiga je svojom humanistickom širinom i slikama neposredno nadahnula moderna remek-dela, poput romana Ernesta Hemingveja Za kim zvono zvoni.
Među proznim radovima Džona Dona, upravo su Meditacije u kriznim trenucima njegovo najtrajnije delo. Meditacije su napisane kad je njihov autor uspeo da preboli ozbiljnu bolest.
Iako Džon Don nigde izričito ne kazuje o kojoj je bolesti reč, po svemu sudeći, a prema dijagnozama današnjih lekara zasnovanim na simptomima opisanim u meditacijama, u pitanju je bio tifus ili jaka groznica koja se neprestano vraćala.
Bolest ga je držala skoro mesec dana, od druge polovine novembra do prve ili druge nedelje decembra 1623. Svaka od piščevih refleksija, vezana za određeni stadijum bolesti, ustrojena u trostrukom obliku: meditacija, razjašnjenje i molitva.
Svaka izražava duboku emociju i uvek je osenčena osobenom žudnjom za životom, pa i njegovim zadovoljstvima. Nesumnjivo najdalekosežnija od ovih meditacija jeste sedamnaesta. Sama ona je već dovoljan razlog da se predamo i ostalima.
Ta meditacija je i najpoznatija. U njoj nam se saopštava dragoceno saznanje o čoveku i čovečanstvu. Čovek nije neko ostrvo za sebe, odvojeno od sveta, nego je uvek u svetu i sa svetom, i u svakoj radosti i svakoj nevolji deli sa njim zajednički put.
To saznanje moralo bi i danas da bude na snazi i nikad ga ne treba zaboraviti. Svi smo mi poglavlja u istoj knjizi. Takva knjiga bi bila nemogućna ako bi ma samo i jedno poglavlje nedostajalo. Ako smo svedoci smrti drugog, moramo uvek znati da smo i mi njen deo, da je ona i naša smrt. Ne pitajmo za kim posmrtno zvono zvoni, jer odgovor bi trebalo već znamo.
Don kaže da to zvoni zvoni i za tebe. Po tome će Ernest Hemingvej nasloviti svoj čuveni roman o građanskom ratu u Španiji.
¾
Džon Don (1572–1631), najistaknutija figura engleske metafizičke poezije, sveštenik i majstor paradoksa čiji su stihovi podjednako slavili erotsku ljubav i duboku religioznu posvećenost. Njegov rad je izvršio ogroman uticaj na modernizam 20. veka, na Ernesta Hemingveja i naročito na T. S. Eliota, koji je u Donu prepoznao jedinstvo misli i osećanja. Čuvena misao „Nijedan čovek nije ostrvo“, potekla iz njegovih Meditacija u kriznim trenucima, postala je univerzalni simbol ljudske međuzavisnosti i empatije.
