Ezop
Ezopove basne

Iz Uvoda G. K. Čestertona:

Ezop, ili Babrije (ili kako god da mu je bilo ime), shvatio je da, u basni, sve osobe moraju da budu bezlične. Moraju da budu poput apstrakcija u algebri, ili poput figura u šahu. Lav mora uvek da bude jači od vuka, baš kao što je četiri uvek dvostruko od dva. Lisica u basni mora da ide ukoso, kao što skakač u šahu mora da ide ukoso. Ovca u basni mora da ide pravolinijski, kao što pešak u šahu mora da ide pravolinijski. Basna ne sme da dozvoli uzimanje pešaka potezom iskosa; ne sme da dozvoli ono što je Balzak nazvao „pobunom ovce“. Bajka se, s druge strane, apsolutno vrti oko stožera ljudske ličnosti. Kad ne bi bilo heroja da se bori protiv zmajeva, ne bismo ni znali da su to zmajevi. Kad pustolov ne bi bio izbačen na neotkriveno ostrvo – ono bi ostalo neotkriveno. Kad treći sinovac mlinara ne pronađe začaranu baštu gde sedam princeza stoje bele i smrznute – pa, onda će one ostati bele, smrznute i začarane. Kada nem ličnog princa da pronađe Uspavanu Lepoticu, ona će jednostavno spavati. Basne počivaju na potpuno suprotnoj ideji; da je sve samo po sebi, i da će u svakom slučaju govoriti za sebe. Vuk će uvek biti vuk; lisica će uvek biti lisica. Nešto slično možda se podrazumevalo pod obožavanjem životinja, u kojem su se udružili egipatski, indijski i mnogi drugi veliki narodi. Ljudi, čini mi se, ne vole bube, mačke ili krokodile krajnje ličnom ljubavlju; oni ih pozdravljaju kao izraze one apstraktne i anonimne energije u prirodi koja je svakom strašna, a ateisti mora da je užasna. Tako u svim basnama koje jesu ili nisu Ezopove, sve životinjske sile deluju kao nežive sile, poput velikih reka ili drveća koje raste. Ograničenje i gubitak svih takvih stvari jeste da ne mogu da budu ništa drugo nego one same: njihova tragedija jeste to što nisu mogle da izgube svoje duše.