Sto i jedna grafika od nepoznatog umetnika bakropisca s kraja 18. veka predstavlja majstorski podvig erotskog ilustrovanja književnog dela koje se, evo već vekovima, od svoga nastanka i pojavljivanja do danas, smatra skandalom u svakom pogledu, a zapravo je prevrat u pisanju čiju dubinu nije moguće do kraja misliti.
Pogovor Jovica Aćin
Izdanje 2014
Format 12×17cm
Strana 128
ISBN 9788689107203
850 рсд
Sto i jedna grafika od nepoznatog umetnika bakropisca s kraja 18. veka predstavlja majstorski podvig erotskog ilustrovanja književnog dela koje se, evo već vekovima, od svoga nastanka i pojavljivanja do danas, smatra skandalom u svakom pogledu, a zapravo je prevrat u pisanju čiju dubinu nije moguće do kraja misliti.
Sto i jedna grafika od nepoznatog umetnika bakropisca s kraja 18. veka predstavlja majstorski podvig erotskog ilustrovanja književnog dela koje se, evo već vekovima, od svoga nastanka i pojavljivanja do danas, smatra skandalom u svakom pogledu, a zapravo je prevrat u pisanju čiju dubinu nije moguće do kraja misliti. Sadovo delo je potres, taman, moćan i neumoljiv, koji ruši još uvek dominantne čovekove iluzije i od koga zato u strahu odvraćamo oči.
Samo retki su kadri da se suoče s njegovim implikacijama. Neke od njih nam eksplikativno dočaravaju ove upečatljive, uzbudljive i probadajuće slike, tako prirodne. Samo odvažno biće, s bibliofilskim duhom, neka baci pogled na njih: ostalima je zabranjeno.
Prvo i za autorova života jedino izdanje nekog dela Markiza de Sada opremljeno specijalno urađenim ilustracijama bila su dva romana parnjaka, o dvema sestrama, Justini i Juliji, Nova Justina ili Nevolje zbog vrline i Povest o Juliji ili Procvati poroka. Izdanje ta dva romana, u deset tomova, prema uobičajenom mišljenju pojavilo se 1797. godine navodno u Holandiji, a zapravo usred Pariza.
I nekoliko puta je obnavljano dok nije, sledeće godine, zabranjeno – a autor neuporedivog dela, Božanstveni markiz, gonjen, optuživan i, na kraju, zatvoren zbog njega, najpre u tamnicu Sent-Pelagija, zatim u Bisetru, odakle će, naporima njegove porodice, biti prebačen u azil u Šarantonu gde će – pošto je trideset godina proveo u raznim zatočenjima – umreti 2. decembra 1814. godine. Na njegovoj grobnici nije mu bilo čak ni ime urezano.
¾
Markiz de Sad (1740–1814), najradikalniji izdanak prosvetiteljstva koji je logiku i slobodu doveo do najmračnijih krajnosti, tvrdeći da je priroda suštinski nemoralna i okrutna. Njegova dela, dugo zabranjivana i osuđivana, u 20. veku su postala ključna lektira za nadrealiste i filosofe koji su u njegovom „božanskom” ludilu prepoznali iskreno ogledalo ljudske destruktivnosti. Radikalna transgresija – markiz de Sad je ovim dvema rečima pokorio i zastrašio istoriju književnosti, postavljajući pitanje gde prestaje sloboda pojedinca, a počinje ponor apsolutne okrutnosti.
