Opis
Albreht Direr
Slikar na Putu
U Veneciji, Nizozemlju i među slovima
U Veneciji
Verujući da će otuda naći posla, i još izučiti graverski zanat, ali i slikarski, Direr se iz Nirnberga upućuje na jug. Ima dvadeset tri godine; tri meseca ranije se oženio, Direr kreće pešice na put. Cilj mu je Venecija. Njegovo putovanje donekle je mogućno pratiti; nije ostalo bez likovnih kreativnih svedočanstava.
Jedanaest godina posle prvog putovanja, Direr kreće ponovo u Veneciju. Sad već na konju, u leto, i uz novčanu podršku prijatelja Pirkhajmera, a možda i podstaknut kugom koja je te godine, 1505, počela da hara i Nirnbergom. Međutim, ovaj put Direr nije neki nepoznati mladi umetnik početnik nego već glasoviti slikar, poznat po svojim gravurama, posebno po grafičkoj seriji Apocalypsis cum Figuris.
Po Nizozemlju
Direr razmišlja o Martinu Luteru, Erazmu Roterdamskom, slikarstvu; on pokazuje svoju znatiželju i strast za istraživanjem prirode. Opisuje i posetu Zelandu u želji da vidi nasukanog kita, kojeg plima ipak odnosi pre njegovog dolaska, ali gde se, verovatno, zarazio malarijom, od koje je nekoliko godina kasnije i umro. Poput Rembranta, uživao je u skupljanju stvari.
Genije arhitekture slova
Između ostalog, Albreht Direr je bio i genije arhitekture slova. Ne znam ni sam koliko sam se puta, u prošlim decenijama, vraćao njegovom radu o tačnom oblikovanju slova, iz 1525, i bivao njime sve zadivljeniji. Kad danas pogledamo ta slova, shvatamo ne samo da su to romanska latinična slova kakva često srećemo u štampanim knjigama, ako ne baš uvek Direrova, onda svakako neku od varijacija slova čije oblikovanje je on preporučivao, nego da su to upravo i slova koja danas poglavito koristimo između mnogih kompjuterskih fontova.
Direr je takoreći izmislio kompjuterska slova pre nego što je iko mogao i da sanja o kompjuteru. Ali, ni taj uvid u Direrov poduhvat nije najvažniji. Bitno je da je Direr imao u svoje doba ludu ideju da i slova moraju biti strogo i precizno uobličena, tako da nam gotovo dočaravaju figuru u tri dimenzije. Kao da je umetnik svoje viđenje perspektive u slikarstvu preneo, kao neophodan element, u oblikovanje slova.
