Opis
Džozef Konrad u predgovoru knjizi:
„…Plašim se da, pokušavajući da budem pričljiv, uspevam samo da preko svake mere budem opširan. Nikad
nisam bio naročito dobar poznavalac besedništva – tog umeća koje je, koliko shvatam, danas navodno iščezlo.
U mladosti, kad se oblikuju navike i karakter, daleko bliža bila su mi beskrajna ćutanja.
Glasovi koji su ih remetili bili su sve, samo ne besede. Ne. Nisam imao tu naviku. Ipak, to što sam tako opširan nije sasvim nebitno za pregršt stranica koje slede. I one su, isto tako, optužene da su preterano opširne, da ne prate hronološki red (što je samo po sebi zločin), da su neuobičajene po obliku (što je neprikladno).
Ozbiljno mi je stavljeno do znanja da će publika neblagonaklono gledati na neformalni karakter mojih sećanja. „Avaj“ protestujem odmereno. „Dozvoljavate li da počnem obaveznim rečima: ’Rođen sam tog i tog dana, na tom i tom mestu?’
Zabačenost tog mesta umanjiće izliv sveopšteg zanimanja. Nisam se upuštao u te neobične pustolovine da bih o njima izlagao po redu. Nisam poznavao nijednog čoveka od ugleda kojem bih mogao da uputim uvrnutije primedbe. Nisam bio umešan ni u kakve velike ili skandalozne slučajeve. Ovaj tekst samo je delić psihološkog iskaza i, stoga, nisam ga ni pisao s naumom da iznesem nekakav lični zaključak.“
