Izaberite stranicu

Pod treperavim zvezdama | Sve priče 1

2.200,00 дин.

Robert Luis Stivenson
Pod treperavim zvezdama
Sve priče 1
Prevod Milan Miletić
Predgovor G. K. Česterton

Stivenson je, na šarenom arhipelagu, koji su naši veseli preci mogli da opišu kao Ostrva kanibala, ali koje je on bio skloniji da opiše kao Ostrva blaženih, živeo srećno koliko to može izgnanik koji voli svoju zemlju i svoje prijatelje, najzad oslobođen svih svakodnevnih opasnosti po svoja pluća; i tamo je krajnje neočekivano, u čestrdeset četvrtoj godini, umro voljeni patrijarh male bele i crne zajednice, zajednice ljudi koji su ga znali pod imenom Tusitala ili Gospodar priča. – G. K. Česterton

Izdanje: 2018
Format 13.5×20cm
Strana 604
ISBN 9788660200312

 

Nema na zalihama

Kategorija:

Opis

Kad je Stivenson bio na vrhuncu, njegovi kritičari počeli su da se stide zbog toga što su kritičari i zbog toga što su svojoj pradavnoj fukciji nadenuli ime kritike. Bilo je moderno objaviti knjigu koja je predstavljala hrpu prikaza i nazvati je „Kritička ocena.“ Ali svet je napredovao; i ako bi takva vrsta knjige danas bila objavljena, mirne duše mogla bi da nosi naziv „Osuda.“

Stivenson je, više nego većina, stradao od ove nove mode omalovažavanja i traženja nedostataka; a neki energični i uspešni autori bacili su se na posao, žestinom dostojnom gotovo berzanskih posrednika, s ciljem srozavanja umesto procvata Stivensonovog opusa. Moglo bi da se postavi pitanje da li nam je potrebno da, u porculanskoj radnji otmenih engleskih književnika, srdačnije pozdravimo medveda umesto bika .

Ima i onih koji su izgleda napravili hobi od dokazivanja koliko je izvestan pisac precenjen. Takvi pišu opširne i detaljne članke, pune biografskih pojedinosti i gorkih komentara, samo kako bi pokazali da tema nije vredna pažnje; i pišu stranicu za stranicom o Stivensonu kako bi dokazali da nije vredno pisati o njemu. Ni njihovi motivi ni njihovi metodi nisu sasvim jasni, to jest zadovoljavajući.

Ako je istina da su svi labudovi guske u oku jednog ornitologa, sposobnog za opažanje sitnih razlika, onda jedva da je potrebno tako nadugačko ili tako zamorno obrazlagati potragu za divljim guskama.

Međutim, tačno je da, u mnogo opštijem smislu nego što su oni više nego razdražujući pojedinci, takva reakcija postoji. I to je reakcija protiv Stivensona, ili u najmanju ruku protiv Stivensonovih privrženika.

Možda bi najpravilnije bilo nazvati je reakcijom protiv Stivensonijane. I dozvolite mi da u ovoj ranoj fazi kaže da se iz sveg srca slažem s tim da je bilo isuviše mnogo Stivensonijane. U izvesnom smislu, zaista, sve u vezi s bilo kim ko se zanima za Stivensona je zanimljivo. U izvesnom smislu, sve u vezi sa svima je zanimljivo. Ali ne može svako da bude zanimljiv svima drugima; i dobro je znati da je autor voljen, ali ne i objaviti sva ljubavna pisma.

Ponekad treba samo da podnesemo tu najodvratniju i najužasniju tragediju: istinu koja se ponekad izgovara isuviše često. Ponekad čujemo kako se stivensonovska osećanja ponavljaju kršeći sva stvensonovska pravila. Jer od svih stvari, on je mrzeo razblaživanje; i voleo je da jezik koristi kao gnezdo, kao liker. Ukratko, bilo je preterano, bilo je isuviše bučno a ipak sve na jednu notu; iznad svega, bilo je isuviše neprestano i isuviše razvučeno.

Kao što kažem, bilo je mnogo uzroka, koje bi bilo neophodno, a ponekad i neizbežno, razmotriti. Bilo je možda nečeg od toga u samoj Stivensonovoj vrlini; on je bio tolerantan prema mnogim krugovima društva i zainteresovan za mnoge ljude; i nije bilo ničeg da ublaži najgore posledice toga što su ljudi bili zainteresovani za njega. Naročito pošto je umro, pojavljivali su se osobe, jedna za drugom, i pisale knjige o tome da su Stivensona sretali na parobrodu ili u restoranu; i ne iznenađuje da su takvi kompilatori počeli da izgledaju priprosto poput kladioničara na trkama.

Bilo je možda nečeg sličnog u starom Džonsonovom vicu: da su Škotlađani u zaveri da hvale jedni druge. A razlog tome je to što su Škotlađani u potaji osećajni i što ne mogu uvek da zadrže tajnu. Njihovo zanimanje za priču, tako sjajno i na izvestan način tako patetično, bilo je savršeno prirodno i ljudsko; ali uprkos tome, njihovo zanimanje bilo je preterano. To se događalo ponekad, žalim što to kažem, zbog toga što njihovo zanimanje s pravom može da se nazove stečeno zanimanje.

U svakom slučaju, događa se to da bilo koja količina pomešanih stvari vulgarizuje stvar; ali to što je stvar vulgarizovana ne čini da je ona zaista vulgarna. Dakle, Stivensonov život bio je zaista ono što nazivamo slikovitim; delimično zbog toga što je on sve sagledavao u slikama; a delimično zbog toga što mu se niz nevolja zaista događao na veoma slikovitim mestima. On se rodio na visokim terasama najotmenijeg od severnih gradova; u porodičnoj palati u Edinburgu, 1850. godine; bio je sin iz kući visoko uvaženih graditelja svetionika; i ništa nije moglo da bude romantičnije od takve legende o ljudima koji na obali mora marljivo podižu kule ovenčane zvezdom.